Када је Никола Никодијевић, председник Скупштине града, 7. марта расписао локалне изборе у свих 17 београдских општина, тешко да је ико, чак и познаваоци политичких прилика у престоници, могао да замисли какве ће све промене у „крвној слици” београдске локалне политичке сцене они донети. До априлског изласка на биралишта, централне градске општине биле су бастиони демократа, Сурчин и Лазаревац упоришта социјалиста, сарадња демократа и радикала није била могућа…
Већ у постизборној ноћи 25. априла постало је јасно да ће ове константе постати променљиве. Напредњаци су демократе потукли на Звездари и Палилули. Социјалисти су хладан туш осетили у Лазаревцу и Сурчину, док у Новом Београду нису прешли ни цензус. После пребројавања гласова постало је јасно да су добитници избора напредњаци, који су победили у 14 општина, али и радикали. Шешељеве узданице, које су од 2012. имале представнике само у Лазаревцу, доживеле су тријумфални повратак у 14 општинских парламената, укључујући и савсковеначки, што је раније било незамисливо. Изненађење, можда и веће од СРС-овог, приредио је покрет „Доста је било”. До ових избора он није играо значајнију улогу у парламентарном животу градских општина, али после 24. априла ушао је у 13 скупштина. Руке су задовољно трљали и представници ДСС-а – поверење бирача добили су у десет општина.
Али, после конституисања скупштина Врачара и Новог Београда пре два дана, чиме је стављена тачка на формирање свих 17 парламената, и постизборног мешања карата, прича о победницима добила је другачији, помало неочекиван епилог. У половини општина које ће у наредне четири године водити напредњаци коалициони ослонац су им радикали. Разлог за задовољство имају и социјалисти – кад се подвуче црта и они су профитирали – у власти су у 12 општина.
Суверена владавина „сопотског Тита” и Чучковића
Кад је слављеничка еуфорија спласнула било је извесно да ће СНС, као апсолутни победник избора, у Обреновцу, Земуну, Гроцкој, Младеновцу, Сурчину, Барајеву и Сопоту моћи сам да формира власт. Осим у Сурчину, то се није десило. Први се на постизборни савез одлучио Мирослав Чучковић. Некадашњи Динкићев регионалиста, удружен с радикалима, по други пут се нашао на челу ове општине. Коалицију је убрзо добио и Сопот. Тамо је девети мандат поверен неуништивом Живораду Жики Милосављевићу. Он је од некадашњег комунисте, социјалисте и независног кандидата прошле зиме еволуирао у напредњака. Нови председнички мандат у Земуну је започео напредњак Дејан Матић. Детаљ који је тамо упао у очи је тај што се у општинску власт бившег радикалског упоришта вратио Шешељ – али не лидер СРС-а, већ његов син Александар.
Пажњу јавности привукли су и грочански напредњаци. Јер, у Гроцкој је Стефана Дилберовића на челу општине заменио страначки колега Драгољуб Симоновић, некадашњи директор „Железница Србије”, који је с те функције смењен, како је истицано, због недомаћинског вођења фирме.
У Барајеву, које су претходне јесени задесиле две смене власти, прво демократске, па напредњачке, али и „прелетање” напредњака у супарничке таборе, консолидовани СНС у сарадњи с постизборним партнерима за председника општине изгласао је Слободана Адамовића.
Нарочито занимљиво било је у Младеновцу. Пажњу су привукли Љубиша Прелетачевић Бели и Небојша Прилепак који су с листом „Бели – само јако” освојили више од 20 одсто гласова. Момци који у сатиричном серијалу „Сарму пробô ниси” беспоштедно исмевају професионалне политичаре, већ на конститутивном заседању имали су прилику да то ураде и уживо. Прилепак је гласао за избор председника општине, али само из једног разлога – да покаже како је нови челник општине Прелетачевић као и његов Бели. Материјал за подсмевање политичарима Бели и Прилепак имали су и због тога што су у општинску власт ушли и представници Тадићевог СДС-а, који декларативно одбија сарадњу са СНС-ом.
Палилулу води најмлађи председник, а Савски венац жена
На Вождовцу, Чукарици, Палилули, Звездари, Савском венцу, у Лазаревцу и Раковици напредњаци су такође остварили изборне победе, али у њима власт нису могли да формирају самостално. Зато су ове локалне самоуправе биле најзанимљивије јер је постојала теоретска могућност да тамо постизборну коалицију направе и демократе. Узбудљиви сценарији су изостали. Досадашњи председници општина из редова СНС-а у старе фотеље сели су на Вождовцу, Чукарици и у Раковици. У тим Александра Савића, старог-новог председника општине, ушла је и одборничка група „Наш Вождовац” сачињена од одборника с листе ДСС-а. Тако је ова странка већ на конститутивном заседању, неочекивано, остала без иједног мандата.
На Палилули, Звездари и Савском венцу напредњаци су славили са посебном радошћу јер су те општине, уз Стари град, Врачар и Савски венац, због дводеценијске владавине ДС-а, били њихови главни „пикови”. На Палилули је најбоље прошао СПС, дојучерашњи партнер ДС-а, јер је и даље у власти, али је за председника изгласан напредњак Александар Јовичић (28). Он је најмлађи председник неке београдске општине. Социјалисти су ДС „изневерили” и на Савском венцу који је једини после ових избора добио председницу – Ирену Вујовић.
Формирање власти на Звездари обележила је постизборна „издаја”. СРС је оптужио СНС за превару и отказао договорену сарадњу. Разлог за СНС-ово „неверство” очигледно је био нови партнер – ГГ „Миријево”, која је тек после жалбе на резултате избора прескочила цензус. Занимљиво, улазак у парламент ове листе највише је оспоравао СНС због губљења мандата у њену корист.
Алхемичарско умеће Марка Бастаћа
Жестока оспоравања, свађе, оптужбе, недељама су били свакодневица на староградској политичкој сцени. „Кривац” за расправе које су се с општинског нивоа уздигле на градски и републички био је Марко Бастаћ, нови председник општине. Политичку буру изазвао је Бастаћев експеримент и његове алхемичарске вештине, до сада невиђене на српској политичкој сцени. Њему је за руком пошло што оно што није ни много искуснијим политичарима – у општинску власт укључио је и крајњу левицу и крајњу десницу (ДС, ЛДП, СДС, ДСС, СПС-ЈС и СРС). У опозицији на Старом граду остали су само СНС и ДЈБ. Мада, и међу њима не сви, јер за Бастаћев избор на тајном гласању подршку је дало више одборника него јавно. Данима се није знало ко кога више блати. СПС, макар јавно, није с наклоношћу гледао на то што је њихов Ненад Боровчанин постао Бастаћев заменик, иако је тешко поверовати да се пре тога није консултовао са страначком централом. На све прозивке Бастаћ је, иако се чинило да му се фотеља тресе и пре него што је у њу сео, до краја остао доследан првобитној изјави: „Ни с ким нисам потписао коалициони споразум, разговарао сам искључиво с одборницима и они су ме подржали”.
На Старом граду пажњу су успеле да привуку још две личности – Аврам Израел, бивши начелник градског Центра за обавештавање и некадашњи СПО-овац који је као одборник с листе СДС-а постао заменик председника Скупштине, али и Нада Костић, из ДЈБ-а. Она је први одборник „одметник” јер је напустила своје јато и осамосталила се.
(Не)очекивани тријумф Шапићеве независне листе
„Политичко самоубиство” – тако су многи пре две године оценили „развод” Александра Шапића, председника општине Нови Београд, и ДС-а. Као „слободни стрелац” на изборима је освојио око 35 одсто гласова суграђана и постао једини носилац независне листе која је убедљиво потукла странке. Радикали су му чак због минулог рада понудили и бланко подршку. Она Шапићу неће бити довољна јер прослављеном ватерполисти, коме је популарност порасла када се одрекао високе политике и основао фондацију, у том случају недостаје још један одборник, а за сада се чини да ће та превага бити ДС. Да ли ће Шапић бити један од ретких који ће успети да уједини СРС и ДС још се не зна. Тврди да ће се Нови Београд „освајати” корак по корак – најпре верификација мандата и формирање скупштинских органа, па онда преговори. Први чин је завршен Шапићевим (привременим) именовањем за челника скупштине, други ће бити одигран 20. јула за када је заказана нова седница. На њој би општина требало да добије ново руководство. Једно је сигурно – Шапић ће остати у власти искључиво као председник општине. Место на које је отворено циљао од почетка кампање није спреман да жртвује ни због пријатеља Славка Гака, напредњачке перјанице у новобеоградском политичком рингу.
Битка за Врачар још траје
Увреде, приче о претњама одборницима, постизборне промене табора – обележиле су битку за Врачар. У општини у којој су прошле јесени, када избори нису били на видику, почеле страначке акције за прибављање поверења бирача, ни после конституисања парламента не зна се ништа засигурно. Да ли ће после дводеценијске владавине ДС-а и његове тесне победе на последњим изборима, кормило преузети СНС? Или ће ипак ДС И ДЈБ, који су постигли постизборни договор, успети да привуку неопредељене (одборника ДСС-а) и тако стећи минималну предност, коју су изгубили када је из њиховог у супротно јато прелетео ЛДП-овац Михаило Групковић и, сада већ из Левице Србије искључени, Марко Мандић? Ни привремене мере нису искључене. Ову опцију, бежањем са седнице после гласања за избор Групковића за председника Скупштине и Зорана Лукића за секретара, отворио је управо Мандић. Ако нико више не промени постизборно јато, ако не буде закулисних радњи, о свему ће се питати један одборник ДСС-а. Али, остане ли ова странка при прекјучерашњем ставу, да никога неће подржати на Врачару, то значи само једно – изједначен резултат 22:22 (када је реч о броју одборника) и дефинитивно увођење привремених мера које не желе ни ДС ни СНС.
Дејан Алексић, Политика, Фото Д. Јевремовић
