Обућар Васа и његова јединствена књига утисака ускоро би се могли наћи у Музеју града Београда а Василије Милосављевић ће се пред Скупштином Града залагати за очување старих заната као што су обућар, ташнер, седлар, сарач, опанчар.
Занатлија Василије Милосављевић, познатији као Васа, радњу у самом центру Београда, у Бирчаниновој улици, држи више од 40 година. Осим обућарских услуга свих врста, Васа је стручан и за израду опанака, седла, ташни и торби, свих кожних предмета али и ножева. А радио је некад као судски вештак на царини. Ипак, занатски део посла му је најдражи, зато се сад и у деветој деценији бори да одржи радњу и удовољи бројним муштеријама. Посла, каже, има, чак и превише, али нема ко да ради и ко да га наследи.
– Види чега све има у мојој радњи, види колико пакета шнала које су још моји родитељи наручивали, доносили из иностранства. Али кад ја умрем то ће све да се баци, то нема ко да преузме, каже Васа то, онако успут, не губећи вољу и елан да ради.
А како и да престане да ради када га муштерије стално траже. Само током нашег разговора, за мање од сат времена, у радњу је дошло барем петоро људи за различите поправке. А међу онима који цене његов рад има и неки стварно занимљивих имена.
У књизи утисака обућара Васу хвалили су и представници дипломатског кора, доктори наука, новинари, лекари, правници, спортисти…. Своје визит-карте су му оставили представници Амбасаде Бугарске, члан мисије Финске државе у Србији, представници Јеврејског друштва у Београду, један кустос музеја, једна академска сликарка, члан Српске академије иновационих наука. Ту су потписани и један професор универзитета у Калифорнији, професори домаћих факултета, па чак и естрадни уметници.
Има ту и старог и младог, дечијег рукописа, Васиних вршњака, па колега обућар из Трстеника, па људи из целе Србије – грађани Ћуприје, Инђије, Јагодине, чак и једна становница Кине која је у посети Београду свратила до Васе за хитну поправку.
И сви остављају поруке хвале, поштовања и захвалности.
„Живео газда Васа“ и „Занат је златан“, поручују.
Василије је посебно поносан на ципеле које је израдио за једног вице-шампиона у ауто тркама и поруку коју му је он оставио.
„Хвала великом мајстору што ми је помогао да освојим шампионску титулу са његовим радом“, у потпису Неле.
А највише га је, поверава нам се Васа, дирнула порука једног „обичног“ човека, редовног муштерије, који га је у посвети описао као неуморног човека који толико воли свој посао да не планира да престане да га ради.
„Васа ми делује као Пабло Пикасо, као човек који живи у складу са оним што ради јер му посао даје могућност да мисли, да сањари, да конструише. Тако гледано, он живи здраво и срећно“, написао је извесни Златибор Поповић.
И заиста Васа и у својим осамдесетим годинама неуморно прави планове како да одржи занат. Показује нам слике како жели да уреди радионицу по угледу на престижне саолоне обуће у Француској или Италији. За Италијане је, каже Милосављевић, раније и радио.
– Ја сам правио дизајнерске моделе женске обуће, али то се не исплати радити на комад него на велико, тако сам се повезао са фабриком обуће из Италије и они су производили по мом дизајну, присећа се Васа док нам показује специјалне моделе женске обуће које је сам осмислио и израдио. Ипак, није му више лако и да одржава сам ову радњу а камоли да ради за такве велике модне куће. Прави и даље чизме за мотоциклисте јер се оне, високог квалитета и специјалног дизајна, код нас још ретко могу наћи па има доста поруџбина. Најдраже су му, међутим, женске ципеле, јер даме веома цени и поштује, како објашњава.
– И може се бити дама и без много пара, поручује Васа. Он додаје и да је све своје мудрости покушао да пренесе новим генерацијама, одшколовао је многе занатлије који су касније отворили своје радње, али како он сматра, обућара и правих мајстора нам још увек недостаје.
А. Поповић Данас
