Комшије код нас могу да купују “на рецку”, наводе продавци као први и главни разлог купаца који се одлучују за њихове продавнице уместо за супермаркете.
Београђани углавном у куповину одлазе у супермаркете и хипермаркете, где су цене махом ниже, акције и погодности за поједине категорије потрошача честе, а избор немерљиво шири. Упркос томе, мале, комшијске радње успевају да избегну стављање катанца на врата.
У малим радњама нема куповине на велико, одговарају продавци на питање како опстају. Мале радње у комшилуку углавном служе за додатну куповину потрепштина између два одласка у хипермаркет.
Тачно преко пута маркета једног великог трговинског ланца на Дорћолу годинама већ ради мала продавница са различитом робом: од хране па до шминке.
Продавачица из те радње Илинчица Станишић прича да значајнијих разлика на рачунима на крају и нема јер је „нешто скупље, нешто јефтиније, па су трошкови на крају избалансирани“.
– Осмех, лепа реч, љубазност и блискији контакт продаваца са муштеријама су веома важни – тврди она.
Мале, комшијске радње су надохват руке, неретко и у приземљима стамбених зграда, па се продавци и муштерије упознају и ословљавају по имену, а купци воле комшијске радње јер је и дуговање дозвољено.
– Узимају људи на вересију. Углавном су то рачуни већи од 1.000 динара. Имају поверења у нас, а и ми у њих – каже једна продавачица.
Да грађани бирају комшијске радње због могућности куповине “на рецку” потврђује и Јелена, продавачица са вишегодишњим искуством, тренутно запослена у продавници у Добрачиној улици.
– Овде се ретко дешава да купци остану дужни, све зависи од тога да ли смеју да питају продавца и у којем крају Београда је радња. Ја пристајем на то, углавном им откуцам рачун, они касније донесу новац и нема проблема – објашњава Јелена.
Још један, не тако редак разлог за одлазак у мале радње је и то што су једноставно близу, што у њима редова углавном нема, па има и суграђана спремних и да због тога купљене намирнице плате више, чак и ако им вересија није потребна.
Александра Милутиновић Блиц
