552
За овај посао није потребна диплома васпитачице, није важно где живите, како се зовете и колико имате година. Послодавцу из Америке једино је важно да добро говорите енглески језик и имате јаку интернет конекцију, како бисте могли да пазите на туђе малишане који су хиљадама километара далеко од вас, за 600 динара по сату, док обична дадиља зарађује између 200 и 300 динара по сату, пишу Вечерње новости.
Према речима Милоша Туринског из „Инфостуда“, неки детаљи још нису познати, али је уверен да није реч о чувању беба, већ мало старије деце.
– Вајбер-дадиља би радила од куће у Србији, на свом телефону на којем има инсталирану апликацију и јаку интернетску везу – каже Турински. – Путем камере, дадиља би надгледала децу док су родитељи одсутни. То свакако не би било пуно радно време, већ неколико часова, док су родитељи у биоскопу, или ноћном проводу. Један од основних услова је одлично знање енглеског језика. У огласу пише да се тражи само надзор над децом, без комуникације.
Није познато колико би трајао радни дан, ни шта би се десило у непредвиђеним ситуацијама. Уколико би дете било у опасности, вајбер-дадиља би позвала родитеље. Али, не зна се шта урадити онда када мајци и оцу треба сат времена до куће.
Иако ово звучи као примамљива понуда – добра зарада од куће без трчања за дететом, храњења и пресвлачења, питање је да ли је родитељима уопште важно ко им „чува“ дете. Да ли надзор над дететом путем камера могу злоупотребити педофили? Да ли малишан заиста осећа да је сигуран и заштићен под будним оком „виртуелне“ бебиситерке?
Руководилац београдског „Беби сервиса“ Рузмилка Ђотуновић истиче да овај начин надзора над децом на даљину никако није добро решење.
– Такво чување деце било где, не само у Америци, није безбедно – каже Ђотуновићева. – Родитељима који долазе код нас да траже дадиље је веома важно ко им чува децу. Све наше бебиситерке пролазе строге критеријуме, психолошке тестове код Националне службе за запошљавање, после чега долазе код нас. Када прођу практичну и теоријску обуку кроз јасле и предшколске установе видимо како су се показале и колико су стручне да би радиле са децом.
Ово са „вајбером“ је у домену научне фантастике и мислим да неће заживети код нас. Не зна се ко се пријављује на овај оглас, чија је одговорност ако се нешто догоди. Па ко би нормалан поверио дете на чување неком странцу, па још путем камера! Америчка култура, додуше, има другачији однос према деци.
Наши родитељи су одговорнији, породица и деца су им на првом месту, а брига о малишанима је много важна, тако да верујем да не би допустили да им било ко уђе у кућу, а камоли да преко камера чува најмлађе.
Психолог Мерица Буј Бјелогрлић сматра да је конзумеризам почео да „напада“ и оно што се досад није доводило у питање, а то је брига о деци. Она каже да се у циљу лаке и брзе зараде без много труда, запоставља грађење здравих односа између детета и родитеља, и оног ко га пази.
– Ми постајемо неодговорни чим се јављамо на такве огласе – објашњава Бјелогрлићева. – Зашто без поговора прихватамо све са Запада, а о томе мислимо тек кад се опечемо? Шта ако вајбер-дадиљи нестане струје, батерија се испразни, пукне интернет веза? Како да јави родитељима да нешто није у реду.
Такав оглас је заиста сулуд, али плашим се да има наших људи који би се јавили да чувају децу путем „вајбера“, али своје малишане никад не би поверили другима да их пазе преко „жице“. Деци су потребна љубав и пажња, а она нису ни свесна да их неко пази и гледа док су сама, већ могу да се узнемире и уплаше јер мисле да су остављена. Можда звучи смешно, али мислим да је у таквим ситуацијама боље оставити малишана са псом него са вајбер-дадиљом, јер животиња ипак има осећања и дете би било безбедно.
