Beograđani izgleda više strahuju za posao nego za svoje zdravlje, pa podnose i tropsku temperaturu.
PEKLA je zvezda da je i živi u termometru bilo tesno. I u debelom hladu jedva se izdržavalo, a kamoli na vrelom beogradskom asfaltu koji je titrao pred očima. Pokazalo se da žitelji glavnog grada ipak više strahuju za posao nego za zdravlje. Uprkos upozorenjima meteorologa i preporukama lekara da se izbegava boravak na otvorenom pri tropskim temperaturama, izašli su na ulicu da rade.
Poranili su seljaci iz beogradskog atara da iznesu domaće proizvode na tezge. Šareni se pijaca na Banovom brdu od raznovrsnog voća i povrća. Još u osam časova znoj je počeo da se sliva sa čela, pa prodavci prskaju izloženu robu ne bi li joj bar malo održali svežinu.
– Skapasmo ovde pod ovim najlonima i ciradama. Razapeli smo ih da nas sunce ne prži direktno, ali kad nema daška vetra, ko da smo u plasteniku. Samo da nam ne propadne ovo povrće što smo doneli, a za nas je lako. Navikli smo – kaže sredovečna Milena, koja je svakodnevno na ovoj pijaci.
Dok cvrče pljeskavice i ćevapi na roštilju u kiosku brze hrane, čini se da je ovo najteži posao koji se može zamisliti pri temperaturi iznad paklenih 40 stepeni. Kao toplotni sendvič – toplo unutra, vrelo spolja. Međutim, možda je kod pojedinih prodavaca u pljeskarnicama tako, ali kod Jadranke radi klima.
– Bolje je nama ovde nego vama napolju – reče ona uz osmeh misleći na ekipu „Novosti“.
Ipak, nemaju svi sreću da ih hladi klima, pa spas od vrućine traže u hladu drveća i zgrada. Po trotoaru, pored stanice u Požeškoj, poređala je svoje gladiole, ruže, lepe Kate i gerbere baka Vesna Karanfilović. U pauzi, dok nema mušterija, uzela je da prezalogaji paštete i hleba.
– Šta ću, mora se. Imam unuke i praunuke. Hoće sladoled, pa kupi bako ovo, pa ono…Izađem ujutru oko osam i sedim ovde do dva. Izbegavam veliku vrućinu, pijem vodu i tako preživljavam.
* Radnici „Elektromontaže“ u beogradskom naselju Resnik
Kao u loncu bilo je i pojedinim vozačima javnog prevoza, jer u autobusu nemaju rashladne uređaje, ali čini se najteže je radnicima povijenim do zemlje dok im u potiljak bije toplota.
U Resniku, ekipa mala, ali odabrana – „Elekromontaža“ „rovari“ po Ulici Josipa Telarevića. Da bi postavili optički kabal moraju da preko svojih leđa prbace tone zemlje.
– Svakodnevno iskopamo po 100 metara rova dubokog jedan metar – objašnjava šef gradilišta Zoran Nitković. – Vrućina nam usporava posao, ali mi se trudimo da „izgubljeno“ vreme nadoknadimo kad priladi. Obično radimo od sedam do 17 časova, ali sada se zbog visoke temperture primenjuju vanredne mere. Osim češćeg odmaranja u hladovini i konzumiranja vode, po potrebi pravimo i dužu pauzu kada Sunce najjače prži. Posao nastavljamo posle 17 časova, kad je malo prijatnije za rad.
Mada su pored frižidera, visokim temperaturama ne odolevaju ni trgovci koji prodaju sladoled na ulici. Oni ne mogu da se pridržavaju saveta lekara da od 11 do 17 časova ne borave na suncu, jer su upravo tada kod svojih frižidera i uslužuju kupce.
