Када би ово неко прочитао у „Националналној географији” за неки забачен кутак света, тешко да би поверовао, али пред крај 2021. године људи који живе само 10 километра од центра Крагујевца, немају воду.
Да дођу до ње сналазе се на највероватније алтернативне начине, од већ поменутог топљења снега, сакупљања кишнице, довлачења тракторским приколицама са разних страна…
– На воду чекамо већ пуних 15 година – каже за „Данас” Владимир Ђорђевић (31), новоизабрани председник Савета Месне заједнице, који је како се по годинама види „пола живота провео без воде” у овом сазеоку села Грбица.
Реаговали су савети МЗ и пре њега, и онај претходни, као и онај пре њих, али само писањем дописа надлежнима у „Водовуду” и локалној самоуправи не „желећи да таласају” и очекујући да ће се њиховим млабама кад – тад изаћи у сурет. Нико никада није ни реговао.
– Срамота је да овако људи живе у 21. веку, без воде. То је основна потреба, а не нека „измишљена ситуација и проблем” и ми нећемо више да ћутимо – каже владмир који је на место председника Савета МЗ изабран пре два месеца.
За то време надлежнима и локалној самоуправи је послао већ два дописа и у петак, 24. децембра, послаће трећи. Наравно и они су сви остали без икаквог одговора.
Ово прелепо Шумадијско место, некада се, као и сва села снабдевало водом из приватних бунара, које је имала скоро свака кућа. Проблеми са водом почели су нешто пре више од две деценије.
– После НАТО бомбардовања 1999. године, да ли од удара и земљотреса, који касније тог лета уследио. Бунари су изненада почели да пресушују током лета. Преко 70 одсто њих почело је у том периоду да остаје без воде. То је трајало све до земљотреса у Краљеву 2010. гдине када су готово сви извори воде и бунари у селу потпуно пресахли – наводе житељи Селишта.
Почеле су њихове свакодневне муке и борба за воду: сакупљање кишнице, неки су уградили вентиле-славине у олуке да им киша директно цури у каце, топљење снега зими, допремање воде на приколицама из оближњег Шљивовца, који ни сам нема довољно воде за све своје засеоке, где је изграђен артешки бунар код цркве.
Стоку продали или је поје из баре
– Углавном се већина житеља Селишта снабдева из једне баре, ископане у њиви која се налази у долини и са које се цеди вода са околних брда и њива. Њиве се третирају вештачким ђубривом, пестицидима, хербицидима, али ето, то је једни начин – огорчен је Ђорђевић, напомињући да се та вода ипак користи само за напајање стоке, никако за пиће.
Не користе је ни за наводњавање башти па су „осуђени као да су у граду” да све воће и поврће купују у продавници.
– Код нас нико није залио башту већ више од 10 године јер нема чиме. Зависимо као у праисторији од временских прилика, ако падне киша онда су усеви „заливени” ако је суша као ове године, онда све пропадне – наводи Ђорђевић.
Воду за пиће или купују или довлаче са бунара у три километра удаљеног Шљивовца. Многи се већ годинама купају или перу веш код рођака у Крагујевцу, као наш саговорник Владимир код тетке у насељу Ердоглија.
Због потпуне несташице воде, многи су сељани из Селишта одустали од гајења стоке, пре свега крупне и продали краве јер немају чиме да их поје.
Купају се и перу веш код рођака у граду
– Које, црни, краве ја сам голубове „распустио” јер немам лети да им дам воде – каже један од њих.
И, тако, цистерне, трактори, каце, балони, бурићи, па онда захватиш кишницу са олука, кад има кише или час топиш снег, па кофу у WЦ шољу и тако више од деценије.
Многе је срамота да причају отворено пред новинарима, а „15 година вуку воду на кичми“.
Ни градска власт, мада, искрено није прва од када је у Селишту нестала вода, није се претргла у томе да им изађе у сурет. Али, је реаговала на медијску побуну људи без воде, позивајући из крагујевачког СНС-а људе који су се осмелили да о овом петнаестогодишњем проблему причају пред камерама.
Сметало им је што су о томе причали „на телевизији са националном фреквенцијом”.
– Зашто да ћутимо?! Доста смо. Па, је л то нека тајна. Ми да ћутимо и правимо се глупи, а ја немам унучиће чиме да оперем – каже Горан Беговић.
Беговић је један од оних које је прошле године продао две краве јер није имао чиме да их поји, а није могао да их води свакога дана до потока, који такође често пресуши, а пут је дуг километар и по тамо и назад. Мучиле су се оне и он.
Није могао то више да трпи и сада му је штала по први пут празна. Да иронија буде већа, Беговић је свој радни век провео у крагујевачком „Водоводу”. Пензију је стекао, али воду није.
– И пре је било лоше, али је последњих 10 година права катастрофа. Ломим кичму свакога дана јер вучем воду на обрамици да деци перем пелене. И још морам да ћутим – описује он.
Беговић је више пута нудио да беспалтно на својој њиви крај потока да плац на коме би се направио базен из којег би се слободним падом напајала околна домаћинства, али нико није ни размотрио његов предлог. И он пере веш код ћерке и прије у крагујевачком насељу Аеродром.
Владимир Ђорђевић истиче да је био овим поводом и у Скупштини града и ЈКП „Водоводу и канализацији” где су му рекли да нису упознати са овим проблемом.
– У Скупштини града су ме питали да ли је Селиште улица или насеље, док су неки тврдили „да уопште и не постоји та Месна заједница” – каже он.
И Беговић и он истичу да се свих, око 200 житеља овог дела Грбица, око 150 пунолетних плус деца, осећају, не као „грађани другог реда”, већ „још бедније”.
Од власти „опоменути” што се жале
– Људи, па то није ситуација да нема воде десетак дана, месец, већ више од 10 година. Кад ујутру чујемо да је негде у граду за тај дан рестрикција воде само се насмејемо, па код нас је вишедеценијска и стална – разљућен је Бегић, који немоћно шири руке пред кацама са кишницом, додајући „шта би било да у неком солитеру у Крагујевцу нема воде 10 дана, избила би револуција по улицама“.
Овако, од људи из Селишта се очекује да ћуте и трпе и „туширају се са лончетом у 21. веку”.
У домаћинству Радмиле Батавељић (63) била су два бунара. Оба су пресушила, стари који је трајао деценијама и дочекао је њу када је дошла у ту кућу – пре неколико година, а нови – пре две.
Она, није одустала од крава, али топи снег да их поји. Остало јој је још пола каце снега који је налопатала из оближњих јаруга, пре него што је окопнео. У њеном дворишту стоји лепа чесма али је онако, баш само за украс. У штали има појилица за краве, али џабе, нема воде.
– Нема је уопште, већ годинама и нико ништа не предузима по том питању – резигнирана је она.
Њој је летос унук довалачио воду приколицом из Шљивовца, па је топила снег а сада се и он истопио.
По повратку у Крагујевац упадају у очи огромне рупе по локалном путу који је у више него у катастрофалном стању.
– Е, ту по тим рупчагама једино има воде када је киша. Увек где не треба – саркастични су Грбучанци из Селишта.
Ипак, како кажу, питање опстанка без воде у ово доба никако није политичко већ – животно. Насушно, рекао би неки циник.
Зоран Мишић Данас
