На врху брда у Гроцкој, далеко од очију цивилизације, лежи сабласно, давно заборављено насеље. Око 300 станова нема ниједног станара, ни прозора, ни врата. Само голи зидови, мртва тишина и поглед који пуца на Дунав.
У овим зградама нико не живи. Али као да је неко протрчао поред нас.
Недовршени стамбени комплекс у Гроцкој са око 300 станова, атомским склоништем и канализацијом претворен је у град духова.
Замишљено је као мало лепо насеље са десетак зграда на падини недалеко од обале Дунава.
Међутим, негде је запело. Када су зграде подигнуте, градња је стала.
Око 300 станова чека и даље да их неко заврши и да добије нове власнике
Инвеститор је био „Клуз“, а наши водичи кажу да су станови били распродати унапред, а људи остали преварени.
Цео комплекс недавно је за 380.000 евра купио приватник, који ни сам не зна шта ће са давно напуштеним грађевинама.
– Овде је живела једна жена. Она је купила стан и одлучила да се усели, иако није било врата, прозора, малтера ни било каквих инсталација. Живела је све док није букнуо пожар – прича један Грочанин, који нас је радо спровео кроз сабласни комплекс.
Уместо степеница постоји само костур за њих. Не препоручујемо вам да покушате да се попнете на врх зграде
Стан у којем је живела несрећна жена налази се у приземљу. Са прозора пуца поглед на други блок зграда, а унутра је прави хаос.
Под ногама крцка стакло, а гареж је на све стране. Чини се да посетиоци и нису тако ретки, јер за њима остају очити трагови смећа.
А унутра остаци нечијег боравка: празне батерије, коришћене шоље, уредно сложен есцајг. И у ћошку собе, дрвени крст
Дрвени крст бачен је на сред ходника. Около су флаше, шоље, наочаре и налив перо. Пронашли смо чак и играчку. Ту је и једна џезва за кафу, са шољицама и кутијом од кафе. Потпуно зарђалом.
У једном тренутку наши репортери у суседној ламели уочили су човека који пролази кроз зграду. Када смо се приближили схватили смо да су наши водичи отишли на потпуно другу страну и да, изгледа, нисмо били сами.
Прича се да је пре пожара, на овом месту живела жена. По комадима гардеробе и остацима кухињских „елемената“ изгледа као да то није било толико давно
Грочани су се већ попели на кров једне зграде. Ни сами не знамо како су смели. Од степеништа постоји само бетонска основа на коју једва може да стане нога и из које вири арматура.
– Феноменалан је поглед – довикивали су.
Веровали смо им на реч.
Шта ће ово овде? Мистериозна играчкица препречила нам је пут
Кренули смо ка атомском склоништу. Није било много траве, а недалеко од нас стајала је жена која је довела овце наиспашу. Није се обазирала.
У склоништу је био незамисливи мрак. Узалуд смо осветљавали простор мобилним телефонима. Срећом, нисмо закорачили. Схватили смо да је препуно воде.
У једном стану избио је пожар те је после тога остало само згариште
Застрашујући одјеци, зујање комараца који се ту очито размножавају и тежак мирис нису нас дуго држали на месту.
У даљини нам се причинило гробље. Неискоришћени бетонски блокови били су нанизани попут споменика.
Заборављене наочаре…
Успут смо срели још неке пролазнике. Око насеља сазидана је по која кућа, а колски путеви воде унаоколо.
Зграде су заборављене.
Матеја Бељан, Марина Милојевић Блиц
