Највећим благом манастира Рајиновац, који је удаљен пет километара од Гроцке, сматра се чудотворна икона Пресвете Богородице Рајиновачке.
Овој реликвији верници приступају са молитвом да добију пород. Честа су сведочења жена којима је након целивања молитве испуњења жеља да постану мајке.
„Поклонила сам се Богородици и целивала је. Убрзо сам осетила смирење. Затим сам замолила да ми се очита молитва за добијање деце. После непуних годину дана мој дом је испунила радост због рођења сина“, сведочи једна од поклоница манастира. Верује се, такође, да нероткиње које преспавају у манастиру добију децу, а води са оближњег извора приписују се исцелитељске моћи.
Рајиновац је чувен по томе што је у њему сваке године о Малој Госпојини службу вршио патријарх српски Павле. Човек кога су због благости и мудрости прозвали живим свецем до светилишта је долазио градским аутобусом, а потом пешачио два километра до одредишта. Манастир са црквом посвећеном рођењу Богородице смештен је у селу Бегаљица.
Први пут се помиње у турском попису из 1528. као Манастир Свети Рајко. Легенда каже да је, некада давно, код неког богаташа Бугарчића у Бегаљици служио момак из Босне по имену Раја. Кад је одслужио своје, Бугарчић му поштено исплати зарађену количину дуката. Раја крене својој кући, али код извора сачекају Бугарчићеви синови, убију га, новац покупе, а сиротог Рају затрпају кладама. После две године пронађу га чобани и пријаве газди.
Манастир Рајиновац, Фото: П. Марковић
Газда препозна свога бившег слугу Рају, и досети се да су га убили његови синови, јер је један већ био сишао с ума, а и други је озбиљно болестан. Да би окајао грех који су његови синови починили, Бугарчић за исту толику суму дуката, колико некада беше исплатио Раји, на своме имању, недалеко од извора где је Раја убијен, подигне малу цркву, Раји за душу – себи за спасење. У народу се говорило да је цркву подигао Рајин новац, одакле потиче назив Рајиновац.
Манастир Рајиновац, Фото: П. Марковић
Крили мошти Стефана Првовенчаног
У бурним временима манастир је неколико пута рушен и онда дизан из пепела. Оберкнез Стеван Андрејевић Палалија је 1793. руководио опсежном обновом. У време ових радова у светињи су од Турака брижљиво скриване мошти краља Стефана Првовенчаног, које је студенички архимандрит Герасим враћао из Срема. Друга велика обнова одиграла се у периоду од 1833. до 1839, када је предузимљиви кнез Милош Обреновић издао налог за сакупљање прилога. Имајући у виду његову максиму: „Ја сам ти кнез и врховни господар, па ако ‘оћеш – ‘оћеш, а ако нећеш, опет ‘оћеш‘“, не изненађује податак да је рестаурација успешно окончана.
