Раскошни бехар и трешњин цвет у Гроцкој, престоници српског трешњарства, „малој Калифорнији“ како је још зову, евоцира успомену на почетке савременог воћарства у Србији. Модерно српско воћарство почиње 20. веком и др Јованом Ј. Јовановићем, чувеним гинекологом, бечким ђаком. Био је један од пионира савремене гинеколошко-акушерске службе у Србији, оснивач београдске Школе за бабице и дворски лекар краљице Драге. Године 1906. јавној лицитацији у Гроцкој купује 80 хектара земље и сади плантаже трешње.
Он на овом од давнина плодном и винородном тлу у периоду до 1908. године подиже засаде трешње са око 7.000 садница, које су по квалитету, крупноћи и родности биле најбоље у Србији. То је био изузетан подухват, јер се у Гроцкој пре њега трешња није гајила за продају, а на овај начин, и на овом пространству нигде – а такву и толику плантажу под трешњом ни до дана данашњег нико није подигао не само у Србији, већ ни на целом Балкану. До тада је овај крај сем по виноградарству, био искључиво познат по сточарству и ратарству. Најприсутнија је била француска сорта „лионска рана“ али и друге, „гермердорфска“ и „хеделфингенска“.
Била су то тешка имена, па су убрзо добиле надимке „докторка“, „керминка“ и „’ерц“ (херц), потоње две због боје сока и облика плода. Али, ту докторској причи није крај. Грочане је задужио и тиме што 1909. оснива Среско породилиште у Гроцкој. У народу је отуд остао познат као „женски доктор“, а његова трешња, француска сорта „лионска рана“, по њему је добила име – докторка.
