Како је настала идеја да производите органска вина и шта су уопште органска вина?
Случајно. Године 2008, када сам кренуо у подухват, српске мини-винарије које су правиле изврсна вина почеле су да повећавају капацитете и постају индустрија. Почело је да понестаје доброг вина на тржишту (оно што се увозило није вредно помена, сем вина из Португала, које је на тржиште пласирао Жељко Тинтор). А цео живот сам пио добра вина. Одлучио сам да сâм правим вина за себе. Проблем је био што је конвенционално виноградарство страшно заметан посао, а ја сам активно радио у консултантској фирми и имао мало времена. Пријатељ ми је предложио да пробам органску производњу са отпорним сортама. И ја се упецао.
Органска вина настају од органски сертификованог грожђа и ничега више. У конвенционалним винима дозвољено је додати чак 59 адитива. Ја у вина не додајем ништа, сем мало сумпора пред флаширање. Ни то не бих, али трговци држе вина на полицама, где је и 30 степени лети и постоји опасност да се претворе у сирће. У органским винима дозвољено је сумпора до 150 мг на литар, а моја вина имају 20‒30 мг. Практично, ништа.
Овде бих поменуо заблуду потрошача да од сумпора у вину боли глава. У кандираном воћу, као и џемовима и мармеладама, имате и до 3000 мг/кг, у замрзнутом поврћу до 750 мг/кг, у супи из кесице 1000 мг/л, у жвакаћој гуми 2000 мг/кг. А нико се никада није жалио да га од тих производа боли глава.
Колико дуго винарија постоји, какав вам је сортимент, да ли имате сопствене плантаже грожђа или вршите и откуп?
Винарија је званично основана 2014, када су сопствени виногради доспели за производњу квалитетног вина. Ја гајим панонију, регент и марселан. Откупљујем органски сертификовану тамјанику, а од ове године ћу откупљивати и органски сертификовани прокупац, све од пријатеља виноградара Младена Вујића, из Сталаћа.
Какав је квалитет нашег грожђа? Може ли бити бољи? Шта нам недостаје?
Када прскате грожђе системицима 15 пута у току сезоне, оно не може да буде „лоше”. У органској производњи ми користимо само контактна средства и природне препарате и прскамо знатно мање, па је свака година драматична. Највећи проблем је што Управа за заштиту биља има јако ограничен списак дозвољених средстава у односу на Европу, Америку, Аустралију. Мучимо се да одржимо квалитет, а не бисмо морали да је мало више разумевања бирократије.
Да ли је производња вина нешто што је ваша професионална каријера, хоби који сте претворили у посао или нешто треће? Живели сте у иностранству. Обично одавде сви желе да оду, а ви сте се вратили. Зашто?
Ја до 2008. године нисам ништа знао о пољопривреди и винарству, нити имам породичну традицију. Али све пише у књигама. Само треба пажљиво читати. И питати искусније од себе. Невероватно је како у органској производњи нема никога ко би нешто тајио кад га питате. Сви они желе да се органска производња прошири што више, па слободно деле знања, искуства и савете.
Ја сам се вратио 2001. године да својим знањем, искуством и везама помогнем младој демократији. Радио сам без накнаде за Владу као непартијски експерт. Мотивација је била чисто професионално потврђивање, могућност да на глобалној сцени радим свој посао и докажем себи да сам добар у томе што радим.
Баш зато што нисам био партијски опредељен, наставио бих да радим и за наредну владу, али њих није интересовао 21. век, већ 15.
Последњих година све је више виноградара, издвајају се полако и неки вински региони. Да ли имамо капацитета и за више? Да ли нам је потребна надградња у погледу винског туризма, веће подршке и подстицаја државе или неких других институција, привреде, нових партнерстава?
Све ово што се подиже кап је у мору. Ми данас имамо 20 пута мање винских сорти под виноградима него 1989. године. Имамо 10 пута мање винарија. Држава већ десетак година предузима мере да то подстакне, али је то недовољно када полазите са тако ниске основе.
Прошле године је држава унајмила врхунску светску консултантску кућу да разради стратегију развоја виноградарства и винарства, укључујући и вински туризам, али од тога до дана данашњег нема ништа, иако је консултант завршио свој посао. По обичају, падамо на имплементацији. Није ово прва стратегија која завршава у фиоци. Када се кадрира по оданости, а не по стручности, другачије и не може да буде. Други проблем је што многе мере које предлажу консултанти задиру у џепове моћних људи. Опет, по обичају, лични интереси преовладавају над националним интересима.
Тужно је то. Наши суседи, пре свега Хрватска и Македонија, који се од нас не разликују по менталитету и историјском пртљагу, успели су то да превазиђу.
Ако би вас неко ко жели да се бави виноградарством питао шта му је потребно и где да почне производњу, шта бисте му рекли? Ова криза је неке од нас навела да се дубоко замислимо има ли живот у граду алтернативу, па није немогуће да ће се из овога изродити и нови виноградари. Колика су почетна улагања потребна да се крене у овај посао? Да ли је тешко бити виноградар?
Тешко јесте. Али је и божанствено. Да ми је опет 30 година са овом памећу! Цео дан сте на ваздуху, цвркућу птице, зује бумбари (добро, и једу комарци предвече). Физички радите, делује да је лагано, али је толико понављања да су упале обавезне. Гледајте, ја у најмањем винограду имам 930 чокота. То вам је 930 чучњева. За дан!
Друштвени живот вам је непрекидна журка. Сајмови и фестивали вина, дегустације, стручни симпозијуми… И сви који су ту расположени су – и пре него што цугну. Нико не прича о темама где можемо да се сукобимо (спорт, политика…). Ја немам ТВ програм и не читам дневну штампу већ 10 година. Живите ван времена и простора, јединствени са природом.
Улагања зависе од тога да ли вам је деда нешто оставио (отац је, вероватно, демонстративно напустио село и отишао у град). Ако имате земљу, објекте, пољопривредну механизацију у било ком стању, улагања су јако мала. Држава ће вам платити пола садног материјала, притки, стубова, жице. За хектар винограда вам је довољно 5000 евра. А он даје 5000 флаша врхунског вина (може да дâ и 20.000 флаша типа банатски ризлинг). Треба радити и чекати 4‒5 година пре прве продаје. Па треба још толико да вам бренд буде препознат. Али сте после „у плусу” неограничено дуго. Генерацијама.
Веома важна питања су и пласирање производа, транспорт, курирске службе. Има ли изазова у овим процесима за једног мањег произвођача? Где се може набавити ваше вино? Какав вам је концепт продаје? Да ли сте задовољни?
Пласирање вина је неизмерно тешко, посебно ако сте се одлучили да правите вино од популарних интернационалних сорти и не разликујете се ни по чему од конкуренције. Коме треба 150. каберне на тржишту! Ако сте по нечему јединствени (ја правим, као прво, органска вина; као друго, од ретко гајених сорти; као треће, у малим количинама), онда је ствар много лакша. За малог произвођача је најважније да буде доследан и поштен, упркос искушењима. Дугорочно, људи купују вина од људи и, када прође лудило маркетинга којим правите бренд, доживотног купца можете стећи само ако не муљате.
Курирске службе су ноћна мора. Плаћате испоруку данас за сутра, а испорука траје 1‒10 дана. Једини заиста поуздан курир је Пост Експрес, али они у већини пошта не примају вино. Тамо неко треба мало да мућне главом и препозна шансу за добар посао. За иностранство користимо ДХЛ – папрено, али поуздано. Они имају специјалне кутије за слање вина – не видим због чега Пошта не би имала исте.
Када говоримо о концепту продаје, ми се од почетка трудимо да имамо што више директних купаца. Ресторани и винотеке долазе и одлазе. Рабати су велики. Слабо се плаћа. Ми од почетка инсистирамо на авансном плаћању – то јако ограничава број места која хоће да држе наше вино. Али сарадња са онима који нас држе беспрекорна је. Ја сам врло задовољан. Ми све продамо и наплатимо до новембра. Онда нема вина до априла-маја наредне године.
Интересантна је и акција коју сте имали током ванредног стања и одлука да свима који су вам у том периоду поклонили поверење и купили ваша вина враћате истом мером и доживотним попустом. Да ли су лојалност и поверење најбољи пут до купца?
Апсолутно. Поверење, лојалност – то је оно што дугорочно гради успешан пословни подухват. То су људи који су нам, макар и несвесно, помогли кад нам је било најтеже. Ред је да се одужимо. А из реакција видим да је гест веома позитивно примљен. Планирам да за све те људе организујем једну журку овде, у винарији, вероватно на јесен. Биће ми задовољство да се дружим са људима који уживају у мојим винима.
БИЗЛифе магазин/Јелена Стјепановић
