Владимир Дискић, подофицир Војске Србије, који је тренутно због теренског рада смештен у бази изнад Бујановца, јуче је учествовао у једној, за припаднике војске, несвакидашњој акцији – спасавању промрзлих штенаца које је куја Зорица донела у Дискићеву касарну.
Како Владимир објашњава, ова умиљата керуша добро је упозната са свакодневним навикама војника, па их сходно томе редовно обилази у времену ручка и вечере. Међутим, протеклих дана је нису виђали, а чим их је јуче посетила било је и јасно шта ју је омело да дође.
– Приметили смо пар дана пре Нове године да куја носи младунчад, али нисмо знали када и где се окотила, све док јуче није дошла. Чим је мало отоплило појавила се испред касарне. Понела је једно штене и ставила га на клупу поред улазних врата наше базе. Чули смо је како цвили, плакала је као човек, а младунче које је донела деловало је беживотно – започиње Владимир причу.
Дискићева колегиница унела је нејако штене на топло и покушала да га грејањем феном за косу поврати у живот. Да ствар буде драматичнија, одмах по указаној помоћи њеном младунцу, керуша је отрчала оставивши запослене у чуду.
Ипак, убрзо се вратила и донела још једно штене – и тако још три пута!
Храбра „мама“ Зорица
Укупно петоро младунчади који су дошли на свет у хладним празничним данима борило се за живот на ниским температура и мразу, у оближњем одводном каналу где их је Зорица окотила. И све их је она, једно по једно, односила до прага војне базе где су се запослени потрудили да ураде све што је тог тренутка било у њиховој моћи.
– Ја сам завршио медицинску школу, па сам покушавао да оживим штене масирањем и утопљавањем. Били су мокри и хладни, вероватно од воде и снега који се топио у каналу из којег их је мајка вадила – објашњава наш саговорник.
Међутим, оживљавање је дуго потрајало, те су окупљени припадници војске били у сумњи да ли ће њихова борба на крају уродити плодом. Ипак, изгледа да мајчински инстинкт и сналажљивост ове паметне керуше, као и брза реакција екипе из касарне нису били узалудни.
– Искрено, испрва смо мислили да су штенци мртви, нису се померали, нисмо знали шта им је. Једва су се повратили. Тек после више од сат времена наше бриге куце су почеле да мрдају шапице и дају знаке живота што нас је све усрећило – додаје Дискић.
Владимир додаје да је особље направило и кућицу за њихове четвороножне другаре, те да су они тренутно збринути. Међутим, неизвесно је колико ће још дуго моћи да остану под њиховим надзором, те Дискић нада да ће их можда неко усвојити и обезбедити им топао дом какав после овакве тортуре и заслужују.
Ана Ристовић Блиц
