Произвођачи којима је жао да баце род на Кванташкој пијаци упорно чекају накупце, који с друге стране трљају руке јер ће исти тај краставац у Београду продати за 50 до 60 динара по килограму.
На путу до Београда од унутрашњости Србије цена поврћа скочи чак 25 пута! Последњи пример је у Лесковцу, где су повртари ове године произвели пет пута више краставца него прошле године. Сада немају коме да га продају, па га дају за два динара по килограму, или га бацају.
Произвођачи којима је жао да баце род на Кванташкој пијаци упорно чекају накупце, који с друге стране трљају руке јер ће исти тај краставац у Београду продати за 50 до 60 динара по килограму.
Чист безобразлук
Према речима повртара, до пада цене је дошло јер је род значајно премашио потребе тржишта. У хипермаркетима у центру Лесковца краставац купују од регистрованих пољопривредних произвођача из оближњих села по цени од два до пет динара, а продају га за 24 динара по килограму, док је у престоници ситуација драстичнија.
Ипак, на пијацама је понуда разноврсна, а продавци кажу да има свега осим купаца, па је то и главни разлог због чега цене падају.
Килограм краставца је јуче на београдском кванташу био око 28 динара, док је на Зеленом венцу за килограм овог поврћа било потребно издвојити од 35, до чак 50 динара. На Каленић пијаци је био најскупљи, килограм је коштао 60 динара.
Драгољуб Аџић, један од продаваца на Каленићу, каже да поврће углавном набавља из лесковачких села Навалин и Биљанице.
„Краставац смо ове године пазарили у околини Лесковца за пет динара по килограму. То звучи јефтино, али смо се намучили док смо из камиона натоварених поврећен пробрали оно које је заиста квалитетно. Углавном то што су нудили није било ни за ђубре, а камоли за пијацу. Када се урачунају транспорт и радна снага, као и закуп тезги у Београду и виши стандард живота, дошли смо до цене од 45 динара по килограму, мада видим да га неки овде продају и за 60 динара. То је безборазлук!“, поручио је он.
С друге стране, постоје и они који сматрају да је увозни краставац из Македоније, Грчке, Албаније и Шпаније узрок ниске цене домаћег поврћа.
Нема светла на крају тунела
Милан Простран, агроекономски аналитичар, упозорава да се светла тачка у пољопривредном тунелу више и не назире.
„Када је реч о воћу и поврћу, кретање цене је циклично. Пристуна је хиперпродукција јер произвођачи нису рачунали на то да ће их слободно тржиште и увоз довести до банкрота. У тим условима се они тешко сналазе, а више и нема институција које би их усмеравале. Поготово у Лесковцу, некада су постојале привредне задруге, али та помоћ више не постоји“, истиче Простран.
Он истиче и да би произвођачи морали мало више да се везују за прерађивачку индустрију, али и да је то пре свега питање регионалног развоја.
„У СФРЈ смо извозили и у Словенију и у Хрватску, а сада смо сужено тржиште. Изгубили смо велике потрошаче, фабрике, војску, болнице с потребом за три оброка дневно. Сада тога нема, па је настао општи хаос“, завршава он.
Увозно јефтиније од домаћег
Да краставци које једемо често нису из Србије, већ се дешава да нису чак ни из Европе, показују етикете на теглама киселих краставчића, на којима су као земље порекла наведени Вијетнам и Камбоџа. Већ годинама воће и поврће које можемо да узгајамо у својим двориштима, наручујемо из најудаљенијих земаља јер је уз све царине и трошкове превоза јефтиније од домаћег. Због тог парадокса, за производе које ожемо и сами да узгајамо, годишње дајемо више од 150 милиона долара.
(naše novine)
