Самир Бајрамовић на гробљу сакупља остатке свећа, јер његова породица живи у кући у којој нема струје. Најлепши Ром херувимског гласа каже да ће живети од песме
ИМЕ ми је Самир Бајрамовић. Имам 12 година, али као да ми је много више. Јер, за једну моју годину проживео сам колико моји вршњаци за пет. Најмање. Живот ме није мазио, као ни већину ромске деце. Али, то нам је судбина. Ваљда… не знам. Заклео сам се пре годину дана – има живот да променим. И, ето!
Ово ми је испричао дечак, којег сам срео у недељу предвече на чачанском гробљу док сам палио свећу на гробу мог стрица. Гробљанску тишину ми је тада прекинуо тихи дечачки глас, који је тако лепо певао „Тужно лето“ од Томе Здравковића. Узгред је купио восак око споменика. Од тог посла, касније ми је испричао, живи и он и његова многочлана породица. Претходно ме је учтиво поздравио и прича је кренула сама .
– Знате, ја сам рођен у Чачку. Али нисам растао уз мајку и оца, већ у хранитељској породици. Баш као и моје три старије сестре – Адиса (13), Едиса (16) и Елза (18). Били смо подељени у две породице у селима крај Велике Плане. Морало је тако да буде, јер, како ми је мајка, после причала, отац нас је оставио и није имала од чега да нас храни, обуче, школује – причао ми је овај стармали дечак. – Није ми код хранитеља било лепо. Тукли су ме за сваку ситницу, понекад сам по цео дан био у ћошку по казни. Дешавало се и да ми до вечери не дају ништа да једем…
Онда је одједном прекинуо причу и наставио да пева.
„Срце моје дели се…“, готово кроз шапат, из душе је излазио текст познате песме. После строфе је наставио где је стао.
– Када сам чуо да су ми се сестре вратиле мајци, која је у међувремену добила још двоје деце из другог брака и још једно из трећег, одлучио сам да се и ја вратим своме дому. Нисам знао ни где је, нити да ли има кров над главом. Само сам желео да се вратим мајци. Често сам мислио о њој, о томе зашто ме је оставила. Социјални радник ју је позвао и она је дошла до Плане. Загрлила ме чврсто. Почела је да плаче. Решила је да ме врати. Био сам пресрећан.
Док ми је говорио о свом животу, понекад би застајао, поглед би накратко спуштао ка земљи.
Сада ми је у Чачку много боље. Ма најбоље. Иако немамо никакве услове за живот, мени је битно да смо сви заједно и да имамо срећу у кући. Нас једанаесторо живи у једној кући, која није наша. Немамо струје, увече палимо свеће. Много нас је, али за свакога има да поједе. У ствари, оно што имамо мајка подели на једнаке делове. Она не одваја децу, свакога подједнако воли. Мајка је мајка! И све нас држи да будемо чисти, иако нам је доста ствари подерано.
Показао ми је да је напунио пуну кесу воска. Од како се вратио кући, купи изгореле воштанице на гробљу. Сав новац даје у кућу.
На крају, Самир се насмејао:
– Највише волим да певам. То ће бити мој живот. Чујте ову, моју омиљену: „Циганиин сааам аааал’ наааајлепшиии…“
МЕНЕ НИЈЕ СРАМОТА
– ДОЛАЗИМ на гробље у сутон, када нема пуно народа. Није ме срамота што ово радим, није ме срамота ниједног посла. Знам да цепам дрва, помажем мајци у кући. Чистим, перем. Све радим… Идем и у школу. Пети сам разред. Неће другари да се друже са мном. Чак и када се са неким питам, они после руковања бришу руку.
У његовим очима, док је ово изговарао, први пут се видело да га то боли. Његов бистар поглед за тренутак замутиле су сузе. А онда је опет пресекао песмом.
Владимир Илић Новости
