Иван Ракић, једини хирург за коње у Србији, указује на мрачне стране коњичког спорта због непотпуног законодавства. Власници тркача неће да плаћају лечење, коњи често угину у мукама
ВЛАСНИЦИ коња у Србији, нарочито скупих, посебна су сорта људи која је спремна да улаже у своје љубимце само док им доносе новац, а кад се разболе или одслуже своје, неретко их пусте да скончају у великим мукама. Четрдесет одсто заврши у илегалним кланицама, па месо галопера које не би смело да се нађе у ланцу људске исхране, заврши на трпези.
Ово за „Новости“ открива Иван Ракић, једини ветеринар у Србији који ради операције на коњима. Док се он није упустио у ову „авантуру“, коњи су умирали у ужасним условима, по пет-шест дана, буквално док им не пукну црева. Тек ретки власници су на време схватали да је решење – еутаназија.
Ракић је „занат“ изучио на Исланду, диплому нострификовао у Енглеској, праксу увежбавао на чувеном белгијском универзитету Гент, где су милионске своте уложене у операциону салу и опрему. Јер, није лако увести у анестезију коња од 500-600 килограмa.
Вратио се кући и решио да у селу Јабучје, близу Лајковца, направи операциону салу. Грађевинску дизалицу окачио је о плафон, да би могао да подигне коња, тапацирао је душецима зидове операционе сале да се животиња не повреди, апарат за анестезију импровизовао је од апарата који се користи у хуманој медицини, а операциони сто, који иначе кошта 20.000 евра, направио је од гуменог кануа за рафтинг. Пре три године оперисао је првог коња и овај је – преживео.
– Покушао сам да заинтересујем Ветеринарски факултет у Београду да направимо заједничку операциону салу, а да они пошаљу пет људи на специјализацију, са којима бих радио. Нису били заинтересовани, па сам у посао ушао сам. Нису ми чак објавили ни стручне радове, које сам после публиковао у престижном британском „Ветеринари тајмсу“ – каже Ракић.
За две и по године нагледао се свега и свачега. Људи су доводили коње кад су већ у критичном стању и кад хирурзи могу, пошто их отворе, само да констатују некрозу црева и успавају их. Због последњег који је угинуо одлучио је да проговори јавно о свему што се дешава у том свету.
– У питању је коњ плаћен 12.000 фунти (више од 15.000 евра), који је, по речима тренера, власнику прошле сезоне донео 50.000 евра, и то у Србији где су награде на тркама мале и нередовне – каже Ракић.
Власник болесног коња обратио се прво Ветеринарском факултету, одакле су га упутили на Ивана.
– Рекли су ми да има проблем са трбухом од тог јутра, да бисмо касније, кад смо га отворили, схватили да је болестан најмање од три до пет дана. На крају се испоставило да је болестан целе недеље и да су покушали сами да га лече лековима на црно. То власници животиња раде често, уместо да зову ветеринара – каже Ракић.
На коњу се видело да је дехидриран и пулс му је био 108. Када пулс пређе сто, правило је да животиња не преживи. Ракић је ово предочио власнику, који га је молио да учини све што може. Петоро људи учествовало је у операцији скоро целе ноћи. Увођење коња у анестезију траје бар сат и по, па операција и буђење још два-три сата, распремање операционе сале исто толико. Уз све то, потрошено је и 100 литара инфузије (75 литара кошта 18.000 динара), антибиотици, аналгетици и анестетици (коштају око 500 евра)…
Коњ је живео два дана, почео је да једе и реагује на друге коње, али је на крају ипак посустао и угинуо. Власник је одбио да плати 1.500 евра, колико кошта операција, и све то пропратио увредама на рачун ветеринара, типа „ђубре једно“ и „џукело, богатиш се на туђој несрећи“.
– Ништа није помогло ни то што сам му предочио трошкове и ценовник, који је већ знао, зараде људи који су се намучили током операције, чињеницу да напољу такве операције коштају 4.000-6.000 евра, без обзира на то да ли коњ преживи. Неплаћањем ми је онемогућио да купим залихе лекова и помогнем неком другом коњу.
Ракић каже да му сељаци, посебно Роми из околних села, који обожавају коње, никада нису остали дужни. Са богаташима, по правилу, има тај проблем. За већину је, каже, коњ ствар престижа. Не вежу се емотивно, о коњу брину тренери, а они су задовољни само док галопер доноси новац.
– У свету постоје пасоши за коње у којима је изричито наведено да су у питању галопери, чиповани, и да не смеју да заврше у ланцу људске исхране, јер су целог живота кљукани хормонима, аналгетицима, антибиотицима… Код нас су правила непрецизна, па нема класичних пасоша за коње, какве имају пси или мачке, а ово месо, иако су галопери примали „фенилбутазоне“ и друге лекове, продаје се по касапницама као кобасице.
Килограм живе ваге кошта евро, па власник коња од 500 кила може да га прода за 500 евра. Али, цена расте ако се продаје месо, па илегални кланичар за истранжираног коња исте тежине може да добије 1.000 евра! Месо из илегалних кланица продаје се на црно и није прошло ветеринарску инспекцију, тврди Ракић.
КУПУJУ ШВЕРЦОВАНЕ ВАКЦИНЕ
ЛОШИ прописи рађају и друге проблеме. Рецимо, забрањују транспорт болесног коња из тачке А у тачку Б, без обзира на то да ли је реч о пукнутој тетиви или заразној болести. Тако, практично, сви који возе коње код ветеринара, превозе их без обавезног налаза ветеринарског инспектора. Тачније, шверцују их! Из шверца људи купују и вакцине за коње, пошто код нас ове нису регистроване. А коњ, ако власник хоће да га осигура или кандидује за трке, мора да буде вакцинисан. Осигурање, иначе, кошта 20 евра месечно и покрива трошкове операције до 3.000 евра.
В. ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ Новости
