Дина Манчић, занатлија и трговац смедеревски, 1882. је сачинио завештање којим је своју огромну имовину наменио „сиротним ђацима“ у граду. Заузврат није тражио много, тек да му се на будућој гимназији, за чије подизање је имање дао, постави плоча с његовим именом и да му се о „гробу старају“.
Век и 30 и кусур година касније, плоче на Гимназији нема, Манчићева гробница у јадном је стању, покрадена и руинирана.
Матуранти Гимназије, школе која је ту где јесте баш захваљујући Дини, покренули су иницијативу да се макар други део обавезе према добротвору испуни.
Манчић је, пошто са женом Љубицом није имао порода, на самрти имовину завештао за подизање зграде гимназије, дајући имање што га је за живота купио усред града за 6.000 дуката. Оставио је и паре, да се плоде у ту сврху, баш као и друге намењене да: “општина из овог прихода сиротне ђаке школује и издржава на највишим школама о чему се општини нарочит.
Душан Милентијевић са петицијом испред капеле Дине Манчића
Манчић је, пошто са женом Љубицом није имао порода, на самрти имовину завештао за подизање зграде гимназије, дајући имање што га је за живота купио усред града за 6.000 дуката. Оставио је и паре, да се плоде у ту сврху, баш као и друге намењене да: “општина из овог прихода сиротне ђаке школује и издржава на највишим школама о чему се општини нарочити аманет оставља“. Фонда, и тих пара, да ли треба рећи, одавно нема.
– У оквиру предмета устав и права грађана били смо на Старом гробљу, да обиђемо гроб Димитрија Давидовића, оца српског новинарства и творца устава. Нисмо могли да не видимо ову срамоту одмах преко пута, стање у коме је капела Манчића – објашњава како је све почело матурант Душан Милентијевић.
Сачинили су петицију, позвали се баш на Устав, члан 256. који предвиђа овакве иницијативе, захтевајући да се „капела врати у своје првобитно стање и намену“.
Јер, како даље наводе а у шта се није тешко на лицу места уверити, „капела је у очајном стању, нижи делови бакарног крова су скинути, украдени“, због чега прокишњава, а „унутрашњост се користи као складиште“.
Град, речено им је, нема везе с тим, има добру вољу али је све то под заштитом државе…
Обратили су се Заводу за заштиту споменика, сматрајући да је и капела, баш као и читаво Старо гробље, под њиховом паском. Испоставило се да и није баш. Гробље да, не и капела. Завод је, како им је објаснила заменица директора Јасмина Поповић-Русимовић, у више наврата конкурисао код града за средства за обнављање капеле. Последњи пут прошле године, када су за санацију крова молили 1,9 милиона динара. И нису добили.
Дао имање од 6.000 дуката за градњу: Смедеревска гимназија
У ЈКП „Зеленило и гробља“, на следећој логичној адреси, казано им је да су они учинили што је до њих, недавно је постављен видео надзор да се спречи даља девастација. Џакови са цементом над криптом, фосне и разбацан алат нису њихови, сумњају да је кључ у црквеној општини.
Прота Добрица Костић тврди да би они волели да је кључ код њих. Каже, два пута су се обраћали граду, 2005. и 2009. године, тражећи да им се дозволи да преузму старање о капели и о свом трошку је среде, али су остали без одговора.
Тако, ни уз најбољу вољу, није нађен ко је одговоран за стање у коме је Манчићева капела. Да ли ће петиција ишта помоћи остаје да се види. Само да још нађу коме да је уруче.
Опљачкана гробница
Није са Манчићеве капеле нестао само бакарни кров. Када су стручњаци Завода за заштиту споменика пре петнаестак година сишли у крипту, у капели их је чекало непријатно изненађење: метални ковчези, Динин и Љубичин, били су отворени „као кутија сардина“, како један од очевидаца сликовити описује.
Вредно архитектонско дело
Капелу Манчића је пројектовао чувени архитекта Александар Бугарски, аутор Старог двора и Народног позоришта у Београду. Мало људи зна да су баш на овој капели први пут код нас употребљени метални стубови као тадашњи револуционарно нови грађевински елемент.
Мирослав Ђорђевић Блиц
