Прича о несанитарним депонијама опет је у центру пажње. И од почетка ове године депонија у Ваљеву је горела више пута, а грађани су почели са блокадама њеног прилаза и спречавањем одлагања смећа, како би опет указали на то да ова несанитарна депонија деценијама угрожава њихово здравље.
Проблем несанитарних депонија горући је у буквалном смислу већ неколико година, а ваљевска је само једна од оних на којима је стање најургентније. Милан Нинић целог живота живи на 200 метара од депоније. Како каже, смрад је у неким периодима у години најмањи проблем.
„Поред тога, депонија доноси мишеве, пацове, птице, кесе, разно смеће које лети и пада у двориште. Доноси нам разне болештине, свега има“.
Ипак, ни смрад није занемарљив, нарочито у летњем периоду.
„Приморани смо на мање отварања прозора, мање луфтирање куће, нема играња за децу у дворишту. Идемо у град, буквално, да бисмо извели децу напоље“, каже Милан Нинић.
Ваљево је један од многобројних градова у којима депоније које горе додатно загађују ваздух.
„Ваљево је годинама најзагађенији град по пм 10 и пм 2,5 честицама, а мештани који живе поред депоније имају мало трагичнију судбину, зато што ту долази до сабирања више врста загађења. Једна је од честица које долазе у зимском периоду, једна је од ваљевске топлане, а оно што највише угрожава здравље становника Ваљева са тог подручја је када депонија гори“, сматра Владимир Радосављевић из иРеволуције.
Поред ваљевске, у претходном периоду гореле су и депоније у Ужицу, Краљеву, Младеновцу, Темерину и многим другим местима.
„Пожари на депонијама су у последњих седам година утростручени. Ми најчешће лети чујемо да се нека депонија запалила, али оне горе током целе године“, каже Наташа Глигоријевић, координаторка Еко блока – мреже за чистији ваздух.
Забрињавајући је утицај депонија које горе на здравље људи.
„Депоније које нису санитарно обезбеђене утичу на све системе органа свих живих бића. Живот близу депоније изазива највише последица на респираторни систем, доводи до алергија, успореног развоја и раста деце, срчаних проблема, проблема са циркулацијом, нервним системом. Застрашујуће је што боравак близу депоније доводи до анксиозности, депресије, проблема са сном и учењем“, упозорава Мирјана Настасић, активисткиња, апсолвенткиња медицине и чланица Савремене едукативне мреже.
Депонијом која гори нису угрожени само људи који живе у непосредној близини, каже Настасић, јер честице, гасови и тешки метали лете и завршавају у ваздуху, води, а преко земљишта завршавају у храни.
У Србији званично има 2.689 дивљих депонија, незванично – више од 3.500. Изграђено је само 12 регионалних санитарних депонија, уместо 26 колико их је планирано.
„Проблем је што се отпад не одлаже само на санитарним депонијама, које подлежу неким контролама, него што већина јединица локалних самоуправа има своје несанитарне депоније, такозвана сметлишта, на којима су капацитети готово попуњени“, упозорава Наташа Глигоријевић.
Неадекватно одлагање отпада свакако је највећи узрок све чешћих пожара на депонијама.
„На таквим депонијама не постоје ни капије, ни чувари, ни мониторинг систем депонијског гаса који настаје одлагањем биоразградивог отпада, који производи гас, више од 50% тог гаса је метан, који када дође у додир са одређеним материјама изазива експлозије и пожаре“.
Решење за проблем депонија које горе свакако није једноставно, на првом месту неопходно је урадити систем управљања отпадом, а први корак је сепарација.
Тело депонија мора стално да се превлачи одређеним материјалима, како би се спречили и пожари и загађење ваздуха. Поред коришћења свих неопходних филтера, потребно је радити и редовне систематске прегледе становника који живе близу депоније, саветују наши саговорници.
