У експлозији су на лицу места настрадала два радника – Милош Саковић (21) и Миљан Јојић (38), док је Бојан Ружић два дана касније подлегао повредама у болничкој постељи. Више од 16 особа је повређено, а сцене забележене кобног дана на лицу места показују да су неке од њих пронађене и у шуми у близини фабрике. О разорности ове експлозије у Лештанима се прича и даље, мештани сумирају утиске и сабирају штету, страхујући да би могло доћи до нових акцидената, будући да је ово трећи у низу који памте.
Редакције разних листова и телевизија истог дана су се упутиле на лица места, али им прилаз фабрици није био дозвољен, што је и очекивано имајући у виду да се непосредно пре тога догодила експлозија. Међутим, наредног дана, новинарске екипе су желеле да сазнају нешто више о повређеним радницима, њиховим искуствима, повредама и стресу који су доживели. Интересовало их је и како је дошло до експлозије, макар из угла оних који су кобног дана били на својим местима, али су нажалост наишли на зид.
Зид саткан од страха и стрепње за своје радно место, безбедност и сигурност њихових послова изградила је управа фабрике, од темеља до врха. Наиме, свако ко је у било каквом сродству или познанству са радницима фабрике казао нам је да не жели да прича са нама јер се плаше. На питање чега се плаше одговарају различито, али је суштина иста.
“Немојте молим вас да ме фотографишете, најљубазније вас молим. Причао бих, али не смем. Не желим да доведем зета у опасност. Он је један од повређених, тренутно је у болници И надамо се да ће данас изаћи, али вам стварно не могу рећи ништа више од тога. Знате да је то полуприватно, а полувојно, знате и да производе оружје, не желим да имам посла с њима“, казао нам је преко ограде тихим гласом један мештанин Болеча.
Другари једног од страдалих испричали су нам своје виђење ситуације.
„Ја сам их звао и питао, кажу да не смеју да причају. Нико ништа не сме, пола њих се ни не сећа од трауме. Али, да се не лажемо, они су условљени да не смеју да причају, то је јасно“, каже наш саговорник близак једном од жртава експлозије и додаје: „Чисто сумњам само да је њих троје погинуло, каква је експлозија била, сумњам да је то истина.“
Сличне сумње имају и мештанке чије се куће налазе у непосредној близини фабрике. Кажу нам да је одраније познато да се нешто сумњиво догађа у фабрици и присећају се експлозије након које је саопштено да нико није настрадао, а цело насеље познаје и дечка који је погинуо и његову породицу.
Шта је то што се крије у фирми „ЕдеПро“, због чега је радницима запрећено да ће остати без посла уколико буду разговарали са новинарима и како је уопште дошло до експлозије толике јачине, можда ће утврдити истрага. Можда, јер је завет ћутања положен у већини фабрика неменске индустрије, што нам је нажалост показало пређашње искуство.
Јована Алексић, Софија Богосављев Нова
