– Убили су мог сина зато што је био Ром, ту нема шта. Не могу да им опростим, имаће и они своју децу, ваљда ће тад да схвате како ми је, то могу да кажем – каже Александар Јовановић, отац 1997. године убијеног ромског дечака Душана Јовановића
– Не могу да им опростим… Не могу. Ипак нису они били толико мали… – кроз сузе, грцајући, прича Александар Јовановић, Душанов отац, док на болесничком кревету балансира на патрљцима нечега што су му некад биле ноге.
Пре 18 година, 18. октобра 1997. године, убијен је тринаестогодишњи Душан Јовановић, дечак ромске националности. “Скинхеди” су му свирепо одузели живот у центру Београда. Тукли су га, шутирали, док је он у шакама грчевито стезао новац који му је отац дао да у продавници купи кока-колу.
Душанове муке су се окончале тог језивог октобра, али његова породица је тек почела свој ход по мукама. Ово је једна од најтужнијих прича и једна од оних за које често мислимо да се дешавају “увек неком другом”.
Отац Александар је после убиства претрпео неколико срчаних удара и два мождана удара, а пре неколико година ампутиране су му обе ноге.
Душанова мајка је први пут покушала да се убије попивши сону киселину. Спасили су је лекари у последњи час. После тога је покушала још једном, па још једном. Никад није успела да преболи смрт свог сина. Последњи пут је покушала да себи одузме живот, и успела, 12. августа ове године. Пронашли су је обешену у дворишту куће.
Упутили смо се у Орловско насеље у Миријеву како бисмо после свих ових година разговарали са Александром Јовановићем. Породица се из Београдске улице, где су живели кад се десила трагедија, овде преселила одмах после Душанове смрти. Комшије кажу да Јовановићи нису могли да живе у близини места где је Душан погинуо, па су се зато преселили.
– Није могла да поднесе Дулетову смрт. Четири пута је покушала да изврши самоубиство. Патила је, није могла без њега. Једном је попила сону киселину. Затим је попила пуну шаку таблета. На крају се обесила – кроз плач почиње причу Александар Јовановић, отац убијеног дечака.
Александар Јовановић, сада сенка човека који је те октобарске вечери дао сину новац, поштено и крваво зарађен новац (Александар је радио у градској чистоћи, као и супруга, која је за свог сина радила и као кућна помоћница, по цео дан), како би купио кока колу. Дочекује нас у кревету, једва склапајући реченице, очију пуних суза, од 1997., ослањајући се на патрљке ногу које је некад имао.
– Два пута сам имао инфаркт. Први је био 2000. године. На крају сам добио тромбозу и ево, изгубио сам обе ноге. Да је Душан жив, ништа не би било овако. Све би био другачије, не бисте ме затекли у овом стању – прича Александар, једва се суздржавајући да опет не заплаче. Правда нам се.
После Душанове смрти, за породицу су организоване хуманитарне акције, како би им се помогло финансијски. Међутим, сви су обећавали нешто, а нико ништа није дао, прича Александар.
– Нико ми није помогао, сви су обећавали, али ништа. Једино ми је општина једном помогла да платим струју. Више ништа. Биле су скупљане паре у Бечу, али колико сам сазнао, тих 24.000 марака никада није стигло до нас. Ипак, најбитније ми је да се одржи сећање на Душана одржавањем меморијалних турнира сваке године. То ми је важно. Такође је и Унија Рома Србије подигла спомен плочу 2007. године у знак сећања на мог сина на месту где је убијен – каже Александар присећајући се кобне вечери.
– Тог дана, негде око 21.25, Душан је затражио да купи кока-колу. Седели смо испред куће, жена, Дуле и ја. Дао сам му паре и он је отишао до прве радње где смо иначе куповали све потребно за кућу. И више се никад није вратио – прича Александар. Накратко је прекинуо своје присећање, па наставља:
– Задржао се прилично у продавници. Кажем жени “Шта би са Душком, што ли га нема?” Помислио сам да је та радња затворена, па да се спустио у другу, која је мало дуж улице. После неког времена, кренуо сам по њега. Неко је викао. Људи су се били окупили. Угледао сам Душана како лежи на асфалту, сав крвав. Рекао сам комшијама да смире моју жену, да га не види таквог – објаснио је несрећни отац.
Један од младића, прича Александар, тражио је од Душана новац, а затим су га, не чекајуци одговор, оборили на асфалт, тукли и шутирали цокулама у главу. Једном од њих ни то није било довољно, него је одвалио комад олука, њиме дословно умлатио беспомоћног дечака, који је убрзо преминуо на плочнику.
– Е мој Душане. Нестаде у трену. А имао је планова много. Желео је да буде шофер, да ради у “Градском саобраћајном”. Желео сам за њега да се запосли, ожени, да има своју породицу. Али узеше ми га – кроз јецај промрмља Александар, па додаје да се плаши за шеснаестогодишњу ћерку Кристину, која му је једина остала.
– Она учи за пекара. Нек је жива и здрава. Само да ми је она добро. Она је добра, врло сам задовољан. У школи је јако врло добра, труди се колико може и колико стиже с обзиром да се брине о мени. Није јој лако. Није јадна ни упознала брата. Причали смо јој о њему стално и док јој је мајка била жива. Хоћемо да зна за њега, иако га није упознала, да јој остане у сећању – кроз сузе је испричао Александар, а затим је запалио цигару која се тресла у рукама.
Иако Кристина није била присутна када смо их посетили у породичној кући у Орловском насељу, контактирали смо је преко Фејсбука, а она је била вољна да са нама подели своје неостварене жеље.
– Жао ми је што никада нисам упознала брата. Много бих волела да је жив, да заједно славимо рођендане. Одувек сам волела да имам старијег брата. Нажалост, одузели су ми га – рекла је Кристина за Телеграф, а на питање да ли страхује за себе одговорила је да се ничега не плаши.
Александар саветује Кристину да се увек чува када излази напоље, да увек осмотри околину.
– Много сам поносан на њу, она слуша, вредна је, добра у школи. Има супер друштво и то ми је најбитније. Желим да заврши школу, да се запосли – прича Александар.
Душан, тринаестогодишњи дечак, волео је фудбал. Како каже његов отац, до касно у ноћ би гледао утакмице на телевизору, који је купио само за њега.
– Много је волео да игра фудбал, стално је шутирао са децом у комшилуку. Зато сам му и купио телевизор, да би могао да прати утакмице. Навијао је за Црвену звезду. Нисам га водио на утакмице јер нисам имао пара. А желео је да иде. Сећам се, те вечери пре него што је отишао у продавницу питао сам га “Је л може телевизор, је л ваља?”, а он је одговорио “Може, може”. И то су биле његове последње речи, последње које сам ја чуо – заплака се отац.
Малолетници који усмртили ромског дечака, Милан Чујић и Иштван Фендрик из Земуна, осуђени су на 10 година затворске казне за старије малолетнике, међутим, после шест и по година пуштени су на слободу.
– Шта да вам кажем, нека им је на души. Свима њима. Не могу да им опростим… Не могу. Ипак нису они били толико мали… Ни трунку покајања нису изразили, нити су се они, а ни њихова породица извинили. Ништа. Кад сам их видео на суду, гледали су ме као да сам не знам шта. Убили су мог сина зато што је био Ром, ту нема шта. Не могу да им опростим, имаће и они своју децу, ваљда ће тад да схвате како ми је, то могу да кажем – испричао је Александар Јовановић.
Он је објаснио да је и даље присутна дискриминација према припадницима ромске мањине и да ће увек тако бити, али зашто – то не зна.
– Однос према Ромима се никада неће променити. Никада – каже Александар, док излазимо из његове куће.
Уколико желите да помогнете Јовановићима, Александру и Кристини, можете то урадити уплатом на Александров жиро рачун у Поштанској штедионици:
Александар Јовановић
Број рачуна:
200 24502660 97
С. Т./И. В./И. Ћ.
