Немања Илић, један је од ретких који су преживели масакр У. Б. (21) у селима код Младеновца, али је том приликом тешко рањен и његова борба траје више од седам месеци. У емотивној исповести за Нова.рс, Немања се присећа свега што се дешавало 4. маја око 22 сата увече, али и колико му се променио живот након стравичне трагедије коју је преживео.
Масакр у селима Мало Орашје и Дубона догодио се 4. маја, а прва пуцњава догодила се у Равном Гају, код споменика, где се група младих окупила да уз пиће и музику проведу вече уочи Ђурђевданског уранка.
Мало Орашје је тог дана изгубило шест младих живота, а међу рањенима је био и Немања. Кобне вечери је тешко рањен, оштећена му је бутна кост и недостаје му чак седам центиметара због чега је приморан да носи Илизаров апарат који служи да нога у потпуности зарасте и како би била исте дужине.
Присећајући се кобног дана, Немања за Нова.рс истиче да је те вечери био са пријатељима код споменика, где се иначе окупљају. Ништа није указивало да ће да се било шта лоше догоди.
„Отишао сам негде око 21 час до споменика, јер су остали већ били тамо. Није било никаквих назнака да ће се догодити било какав инцидент или нешто попут тога. Нисам ни видео када је дошао он са пушком, јер су двојица другара стајала испред мене. Само је у једном тренутку нешто почело да пуца, а ја сам прекрио очи јер сам мислио да неко баца петарде“, почиње своју причу Немања.
Он објашњава да му требало неколико секунди да схвати шта се дешава и да то нису петарде. Када се подигла прашина, он се ухватио за главу и бацио на земљу, тада је угледао непознату особу како из пушке пуца по њима и како варнице севају на све стране.
„Ставио сам руке на главу и ућутао сам. Дугар поред мене је почео да виче: „Немој више брате, готови смо!“, ја сам му рекао да ућути да не би кренуо да оверава људе, ако схвате да су живи. Пуцао је са пута, а онда је пришао споменику и испалио рафал у људе који су ту лежали. После неколико тренутака, ушао је у аутомобил и чуо сам како одлази. Тада сам успео да извадим телефон“, прича Немања.
Рањени младић је одмах позвао оца, како би му испричао шта се догодило. Истиче да нико од рањених није успео да се придигне, нити је имао снаге.
„Мој отац је дошао, пристигли су и други родитељи, настала је вика и дрека. Рекао сам оцу да се смири, да сам добро, а они су ме сместили у аутомобил и одвезли у Смедерево где ми је указана помоћ. Дали су ми нешто против болова и одатле сам пребачен у Клиничко-болнички центар Драгиша Мишовић“, каже Немања.
Немања је након извесног времена пребачен у Земунску болницу, као и да је однос људи од стране запослених у тим здравственим установама био заиста коректан према свима.
Немањина мајка Верица Илић, говорећи о 4. мају, истиче да јој све било сумњиво те вечери. Поготово када је њен син позвао њеног супруга на телефон, што се до тада јако ретко дешавало. Прво што јој је прошло кроз главу јесте да се догодила саобраћајна несрећа, али је онда уследио ужас који нико није могао ни да замисли.
„Супруг је са својим братом отишао тамо. После неколико минута позвала сам га и он ми је рекао да је неко пуцао на децу. Нисам знала зашто, како, све ми је било нејасно. Призор који сам тамо видела био је језив. Сцена је била као из „Боја на Косову“, деца су лежала тамо, родитељи су вирштали и запомагали. Једно дете је лежало поред нашег сина, изговорио ми је само: „Молим вас, помозите и мени„. Сви смо били у стању шока, нисмо знали коме да помажемо. Звали смо Хитну помоћ, а они су рекли да су послали сва возила, на крају их је дошло само два“, описује мајка стравично вече.
Пошто није било довољно санитета, породица Илић је на своју одговорност сина ставила у кола и кренула за Смедерево. Крв је лила из ноге у коју је био рањен, а Немањин отац је одмах скинуо каиш и подвезао рану, да би им у болници пружили само прву помоћ и одатле их слали за Београд, док је на крају само троје погођених остало у Смедереву.
Немања нам открива да је више од 130 дана био у болници. Њега је погодило чак пет метака, три у доњи део тела, од који је један разнео бутну кост, док су два завршила у рамену.
„На прву, када сам упуцан, нисам ништа осетио. Пробао сам да устанем одмах, али нисам могао. Упадљиво ме је болела нога, ваљда је тада рана већ почела да се хлади. Пре тога сам мислио да ми није ништа. Прво што ми је пало на памет јесте да пљунем неколико пута, да видим да ли нисам погођен у неки од виталних органа, али на сву срећу, нисам и ту сам се доста смирио“, каже храбри младић.
Седам месеци касније, наш саговорник се тешко креће, уз помоћ штака, а метална конструкција око његове бутине служи како би уништена кост тотално израсла. Највише времена проводи у својој соби, а на његовом лицу види се храброст и осмех. Потпуно је свестан ситуације која се догодила и са тиме се храбро носи. Уз помоћ мајке, повремено устаје из кревета како би обавио своју обавезну шетњу, по препоруци лекара, како би му нога што брже зарасла.
„Физички се доста слабије осећам, изгубио сам на килажи, али сам и то кренуо да враћам. Психички сам добро, ако тако може да се каже. Не примећујем ништа, пошто сам кући и лежим. Мислим да ће се највише видети када будемо почео да излазим и будем осетио тај недостатак у друштву. До сада нисам нигде излазио јер не могу да ходам, али када се опоравим, имаћу снаге да одем на Равни Гај, иако сам видео доста тога, чак и слике“, каже нам Немања.
Немања са лица не скида осмех и покушава да буде ведар, али његова мајка има лице забринуте жене. Верица објашњава да није лако, али да морају да се боре. Сваки дан је борба, Немања полако хода и надају се да ће бити све боље и боље.
Верица указује и на то да ја најтеже било у периодима након пуцњава, чинило им се као да све иде споро.
„Када смо стигли у Смедерево, полиција није дала ником да приђе болници. Петар и Немања су превезени убрзо за Београд, прво су нам рекли да идемо Клинички центар, али је на пола пута јављено да се преусмеравају у КЦ Драгиша Мишовић. Када смо стигли тамо, Петра су првог послали на операцију и рекли су да је после њега на реду Немања. Међутим, након два сата, и даље није било помака“, прича нам Верица.
Како нам појашњава, када је дошла министарка здравља Даница Грујичић, ситуација се мало побољшала, али им је тада речено да ће њихов син бити пребачен у Земунску болницу и да ће тамо бити оперисан када се надокнади велика количина крви коју је изгубио и када му се притисак стабилизује.
„Сутрадан је пребачен у болницу у Земуну и они су се заиста добро бринули о њему. Одатле је после две операције послат на Институт за ортопедију на Бањици. Имао је пресађивање коже на рану, па му је постављен Илизаров апарат због бутне кости“, објаснила је мајка.
Породица Илић истиче да је ситуација јако тешка. Верица је однедавно остала без посла. Муж јој је на боловању од када се све то десило, као и Немања, који је имао посао тада.
Недавно је њен супруг имао и инфаркт и оно што је могло, више не може. У неколико наврата добили су помоћ од општине, али су трошкови били велики, некада су чак и по два пута ишли до Београда у току дана. Лекови, креме, опрема за превијање, сва уштеђевина коју су имали, сведена је на минимум.
„Свака помоћ би нам добродошла. Лечење нам је наводно бесплатно, али смо већину ствари морали да платимо. Оно што је на рецепт мора да се доплати, а оно што није на рецепт, то је тек папрено скупо. Када смо конкурисали за туђу негу и помоћ, жена која ради у служби је рекла да Немања мора да дође, да га она види. Дете које лежи у кревету и једва хода. Морамо санитетом да га превеземо да би га она видела на пола минута“, каже забринута мајка.
Илићи апелују на државу да не заборави рањене из Малог Орашја и Дубоне.
„Мислим да смо максимално занемарени. Иде се на то да се што пре заборави, да се што пре заташка цео овај догађај, Било па прошло, идемо даље. У једном моменту ми је заличило да они мисле, ето десило се, а ми да изађемо на крај са тим како знамо и умемо. Знате како кажу у нашем крају: ‘Чија брука, тога и срамота’, и то је то“, каже мајка.
Верица, за крај, истиче и да се дубоко надају да ће се нешто променити и да ће их се сетити, јер, како каже, и даље постоје Мало Орашје и Дубона.
Чланак је пренет са портала Нова.рс.
Foto: Amir Hamzagić/Nova.rs
Аутор: Јован Младеновић Јавни сервис
