Поступак за убиство новинара Славка Ћурувије данас је завршен у београдском Вишем суду изношењем завршних речи двојице оптужених – Милана Радоњића, начелника београдског центра ДБ-а у време убиства Славка Ћурувије као и инспектора ове службе Ратка Ромића.
Радоњић је рекао да оптужницу доживљава као правно покриће за све медијске оптужбе против њега лично и Ресора Државне безбедности.
„У оптужници сам приказан као зликовац и злочинац јер сам издао легални и легитимни налог за тајно праћење Ћурувије“, рекао је и додао да је Ћурувија праћен због контаката са западним организацијама и амбасадама од којих је, како каже, добијао новац.
„Итекако ме интересује који су то разлози да било који припадник овог друштва буде плаћен од стране неке такве институције, небитно да ли је у питању свештеник, учитељ, новинар или боготац“, истакао је Радоњић.
Истиче да у животу није издао налог да се обави неко кривично дело као што би било убиство и да су сва његова наређења била легална и забележена у документацији.
Оспоравао је и две ствари које су кључне за тужилаштво – исказ Милорада Улемека Легије који је у истрази тврдио да је од Радомира Марковића неком приликом после убиства чуо реченицу „Они Радоњини што су убили Ћурувију“, као и извештаје са базних станица мобилне телефоније према којима су Радоњић, Ромић и Курак у време ликвидације били у близини места убиства. Базне станице су, иначе, кључни доказ тужилаштва, а након Легијиног исказа 2014. године, Радоњић и Ромић су ухапшени.
Како каже, у оптужници се наводи да се он на дан убиства, 11. априла 1999. године, чуо са Кураком што је, како тврди, лаж, и да се са њим никада није чуо „ни фиксном ни мобилном линијом“.
Саме извештаје базних станица одбрана је покушавала да избаци из доказног материјала током суђења јер су тврдили да су неверодостојни и фабриковани.
Радоњић је довео у питање кредибилитет и радника ДБ-а који су тврдили да је његов захтев да га оперативци који супратили Ћурувију из минута у минут обавештавају о његовом кретању непосредно пред убиство био необичан. Како је истакао, неки од њих били психички болесници, док је за друге стекао утисак „да не знају ни што су дошли да сведоче, а њихово непознавање рада службе је било фрапантно“.
Према оптужници, тајна пратња Ћурувије се тог дана одвијала тако што су га оперативци пратили улицама којима се кретао и то учестало јављали Радоњићу. Неколико минута пред убиство, како се наводи, Радоњић је издао налог да се пратња прекине и да се оперативци преусмере на „везу“ – човека са којим се Ћурувија сусрео, а кога су оперативци наставили да прате. Ћурувија се упутио према Светогорској улици у Београду где је убрзо убијен. Тужилац сматра да је ово наређење о обустављању пратње издато како нико од „теренаца” не би видео тренутак убиства. Радоњић то оспорава.
„Не знам после тога ни на коју страну је отишао Ћурувија, ни са ким ни шта се даље дешавало“, истакао је он.
У закључку је рекао и да је све што је икада радио у служби било усмерено на заштиту државне безбедности и да није убица, као и да је „овде циљ да се осуди Државна безбедност“.
Ромић: Нисам крив
Слично излагање је имао и Ратко Ромић за кога се у оптужници тврди да се налазио у хаустору са Кураком у моменту када је Курак пуцао у новинара, и да је Ромић ударио Ћурувијину партнерку Бранку Прпа која се од тога онесвестила.
Тврди да то није тачно и да он нема никакве везе са убиством.
Оптужници, како тврди, није мотив да расветли убиство већ да се Државна безбедност прикаже као злочиначко удружење, али да за тако нешто тужилац за организовани криминал нема доказа.
У детаљном излагању од скоро два сата, Ромић је таксативно побијао део по део оптужнице истакавши да нема доказа за оно најбитније – да су он и Курак били на месту убиства и да су убили Ћурувију.
„Нема материјалних доказа, нема трагова обуће, нема отисака, нема трагова нашег оружја, нема ДНК, нема снимака сигурносних камера, нема сведока, а једини сведок убиства Бранка Прпа на препознавању фоторобота рекла је да убица највише личи на Луку Пејовића, а не на било кога од нас двојице“, истакао је.
Оспоравао је и мотив убиства – према оптужници, мотив за ликвидацију Ћурувије било да се ограничи слобода медија што је по Ромићевом мишљењу бесмислено с обзиром на то да у моменту убиства Ћурувија већ месецима није био уредник ни власник новина, јер су оне крајем 1998. године угашене. Имплицирао је и да Ћурувија није био само новинар, већ је и сам био радник службе.
„Славко Ћурувија је свој радни век почео у савезној служби Државне безбедности , а сви знамо како је било тешко тада се тамо запослити. На крају крајева, убијен је наш колега“, рекао је Ромић.
Ћурувија је, иначе, кратко радио у сектору аналитике Државне безбедности средином осамдесетих година.
Добар део излагања Ромић је посветио причи о белом голфу, службеном аутомобилу који је Ромић понекад користио, а за који су неки радници пратећег Деветог одељења, који су пратили Ћурувију, током истраге убиства рекли да су га видели на лицу места. Ромић каже да то није тачно и да нико од тих сведока то није поновио на суђењу, као и да нико од њих нема никаквих посредних сазнања о томе да је Ромић икако учествовао у убиство. Како каже, тог дана није ни користио поменути аутомобил.
„Доведен сам у ситуацију да се браним од лажи у оптужници, а не против било каквих доказа. Сва сведочења на суду оспоравају наводе у оптужници“, рекао је Ратко Ромић.
Ромић оспорава аутентичност самих извештаја базних станица тврдећи да је тужилац „штеловао“ време смрти да би га уклопио у базне станице. Наиме, према оптужници, Ћурувија је убијен између 16:39 и 16:45 тог дана, отприлике када су Ромићев и Кураков телефон детектовани близу места убиства, док Ромић тврди да се убиство десило нешто касније, око 17 сати, када је он већ био далеко одатле.
„У оптужници стоји да ја око 16:38 зовем Курака на телефон, а да се убиство десило између 16:38 и 16:45 (према оптужници, убиство се десило између 16:39 и 16:45, прим. нов). Зашто бих ја звао Курака на мобилни ако смо у том моменту заједно на лицу места“, питао је Ромић.
На крају свог излагања навео је и да су „неки ванинституционални центри моћи – поједини портали, фондације и комисија предвођена Вераном Матићем“ све време суђења покушавале да изврну чињенице да би се уклопиле у оптужбу да су радници ДБ-а криви за ово убиство.
Његовим излагањем је суђење формално окончано. Изрицање пресуде најављено је за 2. децембар ове године у 14:30, што ће бити друга неправоснажна пресуда у овом случају.
У овом поступку оптужен је и Мирослав Курак, припадник резервног састава ДБ-а, али се њему судило у одсуству јер се налази у бекству. Он је иначе оптужен да је пуцао у Ћурувију, док је са њим у том хаустору у коме је новинар убијен био и Ратко Ромић.
Након тога ће, уколико буду уложене жалбе, на потезу бити Апелациони суд који ће пресуду или потврдити или ће је преиначити.
Подсетимо, након што је у априлу 2019. године, после 4 године суђења, донета пресуда којом су ова четворица осуђена на 100 година затвора, Апелациони суд је то оборио и наложио поновно суђење, које је почело у октобру прошле године.
Марија Вучић Ракринкавање
