Жељко Маторчевић, главни и одговорни уредник портала Жиг инфо, нападнут је и тешко претучен 9. октобра 2018. године, на путу до посла, у Лештанима, на Кружном путу код броја 2.
Након што је изашао из градског аутобуса и кренуо својом редовном путањом, приметио је како га неко прати. Улица је била пуста, а тај неко му је био стално за петама и скоро дисао у потиљак. Окренуо се ка пратиоцу и добио снажан ударац песницом у леву јагодицу. Кост је пукла. Пао је на земљу, а нападач је наставио да га удара ногама.
Видео му је лице, кратку косу и карактеристичне залиске, и касније га је препознао на полицијским фотографијама.
Ово је укратко опис догађаја који се одиграо у улици у којој неколико зграда има видљиве сигурносне камере. Према тврђењу полиције, камере или нису радиле или га нису снимиле, осим камере на једној мењачници која је „ухватила“ само ноге особе која га је пратила. На снимку су остале забележене црвене патике.
Тог магловитог октобарског јутра, око 7.10 сати, када је Маторчевић бачен у блато крај улице, у блату Гроцке су остали да леже полиција и тужилаштво. После две године одбачена је кривична пријава против осумњиченог кога је Маторчевић препознао и цео случај је враћен на почетак. Нападач непознат.
Нападу претходиле многе претње
Годинама пре овог догађаја Маторчевић је добијао претње батинама које полиција није истражила. Непознати људи су му једном исекли и струју. Пријатељи су га упозоравали да се спрема напад.
„Нисам имао никакве личне сукобе. Нисам био у контакту ни са каквом криминалном групом. Једино што смо писали о корупцији и злоупотребама у општини Гроцка, о злоупотребама Драгољуба Симоновића, који је у општини одлучивао о свему и био бог и батина“, каже Маторчевић за Цензоловку.
Два месеца након што је претучен, његовом пријатељу и сараднику Милану Јовановићу запаљена је кућа. У оптужници против Драгољуба Симоновића, који је означен као налогодавац паљења куће, забележено је да је за напад на новинаре портала Жиг инфо ангажовао другооптуженог Владимира Михаиловића, односно да је од њега тражио да са новинарима „поразговара“ да би престали да пишу о њему.
Договор је пао у ресторану „Мировица“ који је у непосредној близини места на коме је претучен Маторчевић, а одиграо се, индикативно, неколико дана пре тог напада.
„Не зна се број вербалних претњи које смо добили и Милан и ја. Ми смо у почетку све редовно и пријављивали полицији. У јануару 2018. добили смо дојаву да се спрема напад. Код Милана је дошао један човек и рекао му да је једна екипа добила задатак да га нападне, да би он требало да буде возач, да их развози. Он је одбио и рекао да неће да учествује у томе, ‘ја не могу више то да трпим, бежим за Швајцарску’. Дао нам је чак и фотографију особе која је требало да организује пребијање. Ми смо то пријавили полицији. Однели смо им и фотографију. То је вероватно била најопаснија претња. За неке вербалне претње које смо пријавили, у полицији су нам рекли ’јесте, постоје елементи кривичног дела, али тужилац то не гони по службеној дужности, мораћете сами да поднесете приватну кривичну тужбу’. Ко има времена од нас тиме да се бави и да иде по судницама?“, објашњава Маторчевић атмосферу у којој су годинама живели, али нису престајали да истражују и пишу о злоупотребама иза којих је стајао Драгољуб Симоновић.
Реконструкција истраге
Случај локалног портала из Гроцке и страдања његових новинара стекао је „светску славу“. О пребијању Маторчевића и паљењу куће Милана Јовановића, које је након тога уследило, знају у најутицајнијим међународним организацијама. Тај је случај довео до пада Србије на неколико ранг-листа које мере достигнут ниво медијских слобода, људских права и демократије.
За нас овде је значајан јер је слика и прилика положаја новинара, застрашивања, напада и гушења, са којим се суочава критичко и истраживачко новинарство, као и заштите коју новинари могу да очекују од полиције и тужилаштва.
Због тога је Цензоловка реконструисала рад полиције и тужиоца на расветљавању напада.
Први исказ полицији о нападу Маторчевић је дао у полицијској станици, по повратку из Ургентног центра и Максилофацијалне клинике, где су утврдили да му је поломљена јагодична кост. Детаљно је описао шта му се догодило. До краја дана с њим нико није контактирао. Сутрадан је отишао у болницу, на операцију.
„У болницу су сутрадан после подне дошла четири инспектора. Један од њих ме је, пре него што ће ми показати фотографије, питао: ‘Да ли се сећаш да ли је нападач имао црвене патике, црну јакну?’ То ми се урезало у памћење. Затим су ми показали фотографије, црно-беле, полицијске, из оних њихових досијеа. Листали су их испред мене и, кад су стигли до треће, као да ме је прошла нека језа. Те језе се и дан-данас сећам. Застао сам и рекао: ’То је то лице’. Запамтио сам два залиска и кратку косу, не можеш да погрешиш у томе. Након тога су отишли“, сећа се Маторчевић.
„Сутрадан је дошао један други инспектор, кога одраније познајем и који није био у групи од претходног дана, и рекао ми: ‘Испитали смо оно лице које си показао. Он има алиби. Био је на некој планини, снимиле су га камере у хотелу. Није он.’ Рекао сам да сам сигуран да сам на оним фотографијама препознао нападача. Срећом, инспектор је извадио телефон и показао ми фотографију неког потпуно непознатог човека: ‘Ево видиш, он је био на Златибору.’ Казао сам да први пут видим ту фотографију и да изгледа потпуно другачије од лица које сам препознао претходног дана. Рекао сам му: ‘Извини, али ја на ово лице нисам указао. Синоћ сам вашим колегама показао неког ко потпуно другачије изгледа’.“
„Пријатељ који је раније радио као инспектор у полицији касније ми је објаснио да је у питању стара тактика. Кад неког штите, труде се да те доведу у забуну да не би сутра били јаки конкретни докази, да кажу како си био у бунилу, да због стреса не можеш да препознаш нападача.“
Пут којим је ишао Маторчевић је прекривен камерама (фото: Тамара Спаић / Цензоловка)
Полиција више није долазила код мене, иако су рекли да ће доћи. Истраживао сам по Фејсбуку и пронашао свог нападача.
„После седам дана у болници где сам оперисан, на повратку кући свратим до полицијске станице у Калуђерици да проверим докле су дошли у истрази. Поново сам срео инспектора који ме је раније питао да ли се сећам црвених патика и рекао сам му да сам пронашао ко ме је напао и да је у питању син његовог колеге. Није коментарисао, али је рекао да ће неко доћи код мене кући. И заиста су дошли то поподне и обавестили ме да су камере ‘ухватиле’ само ноге особе која ме је пратила. На фотографији су биле црвене патике. Инспекторка која је разговарала тада са мном рекла је да су са лицем које сам препознао разговарали, да он ради на ’Слап’ пумпи и да тврди да је у време напада, у 7.10, био на пумпи где је тог јутра радио до 7.30. Рекла је да су тражили снимак са сигурносних камера на пумпи, а да им је шефица пумпе, за коју ће се касније испоставити да је постала ташта мог нападача, рекла да камере не раде.“
„Инспекторка ми је тада и показала ту фотографију и рекла да немају ништа против њега. Рекла ми је и да су тражили листинге телефона свих који су се тог јутра нашли на том месту, ’али да његовог броја нема на том листингу’, као што нема ни снимка камера са пумпе. Рекла ми је да ће ме обавештавати.“
Недодирљиви пред полицијом и тужилаштвом
Пример 1: Милан Јовановић је 2015. године пријавио физички напад Драгољуба Симоновића и тврдио да су га забележиле камере на Симоновићевој кући. Напад се догодио кад је испред Симоновићеве куће фотографисао камион за који је тврдио да је довезао железничке прагове и као доказ за причу о томе да их је Симоновић, као тадашњи директор Железница Србије, украо. Полиција је рекла да није било снимка и није поднела кривичну пријаву.
Пример 2: Један члан Надзорног одбора Србијагаса добио је батине након што је указао на корупцију у поступку гасификације Гроцке. У батинању су учествовали локални полицајци из Врчина.
Пример 3: Тужилаштво за организовани криминал од 2013. године истражује сумњиве послове гасификације у општинама, међу којима је и Гроцка, у вредности око 370 милиона евра. Како је писао Инсајдер, тужилаштво је поднело захтев МУП-у за прикупљање одређених података, а МУП их није доставио.
Чудна питања код тужиоца
Полиција се наредна два месеца није више појављивала, нити обавештавала Маторчевића о истрази. Ипак, дан након што је Милану Јовановићу запаљена кућа, позвали су Маторчевића и заказали му долазак у полицију, на препознавање.
„Тамо је била и заменица јавног тужиоца која је водила случај. Показали су ми пет лица, међу њима је било и једно које ми је поново изазвало ону исту језу. Показао сам на њега. ’Да ли си сигуран?’ После толико времена, сигуран сам преко 80 одсто. Сигуран сам да нисам направио грешку“, сећа се Маторчевић.
„Још једном сам позван код тужиоца да дам изјаву. Имала је чудна питања којима се и моја адвокатица противила. Питала је ствари типа ‘што сте ви путовали Ластом‘. Више ме је испитивала за околности, него о самом нападу. Није питала ништа ни око писања портала Жиг инфо. Моја адвокатица је поставила питање о сродству сведокиње која је дала алиби осумњиченом, али је тужитељка то одбила речима да неће да улази у приватне ствари. Било ми је чудно да одбија да утврди важну чињеницу која утиче на кредибилитет сведока“, прича Маторчевић.
Камере на пумпи и раде и не раде
„Касније сам из списа које је моја адвокатица добила са саслушања сведока видео још један детаљ који упућује на лажи. Једна од три сведока, иначе будућа ташта оног кога сам ја препознао, изјавила је да полиција уопште није долазила да тражи снимак са сигурносних камера на пумпи, а полицији је претходно рекла да камере нису радиле. Чудно је и да је изјавила да се тачно сећа тог дана, свих детаља који су важни за овај случај, али није могла да се сети неких других важних ствари које су се тог дана догодиле а о којима ју је питала моја адвокатица“, прича Маторчевић.
Сведоци који су дали алиби особи на коју Маторчевић сумња испитивани су након 15 месеци, у јануару ове године, а једна сведокиња је испитана у јуну ове године. Адвокатица Ана Матић Алимпијевић тврди да они нису могли са сигурношћу да се сећају да се све што су описивали догодило баш 9. октобра 2018. године, а не неког другог дана.
Такође се не подударају ни подаци о радном времену. Сведоци тврде да ноћна смена траје од 19.30 до 7.30, а компанија да је радно време од 19.00. до 7.00. Евиденција долазака и одлазака није сачувана.
Адвокатица Ана Матић Алимпијевић указује и на то да је Ј. П. ухваћен у лажи. Иако је тврдио да је у 7.20 на пумпи разговарао са пријатељем и звао га да колима дође по њега на пумпу на којој је радио, листинг доказује да је са тим пријатељем разговарао не тада, већ четири сата касније.
Тужилаштво је поново на потезу
Пред неславан двогодишњи „јубилеј“ напада који се догодио 9. октобра 2018. године стигла је одлука Вишег јавног тужилаштва којом се истрага практично враћа на почетак.
Случај тешког пребијања Жељка Маторчевића један је од најтежих напада на новинаре у Србији у новије време и мало је наде у овом тренутку да ће бити званично расветљен.
Друго основно јавно тужилаштво одбацило је 14. јула ове године кривичну пријаву полиције против Ј. П. кога је Маторчевић препознао као свог нападача, уз објашњење да нема очевидаца догађаја, да ниједна сигурносна камера није забележила напад, да нема материјалних доказа, да су три сведока дала алиби оптуженом, а да 85 одсто сигурности са којом је Маторчевић препознао нападача није довољно да се прихвати кривична пријава.
Камера на мењачници једина ухватила ноге нападача (фото: Тамара Спаић / Цензоловка)
Маторчевићева адвокатица Ана Матић Алимпијевић жалила се Вишем јавном тужилаштву. Указала је да је пресудом Високог касационог суда утврђено да је 80 одсто сигурности приликом препознавања довољно утемељен доказ, а у овом случају је та сигурност Маторчевића и већа, па је одбацивање таквог доказа неутемељено.
Указала је и на многе пропусте у полицијској истрази, да су сведоци непоуздани јер су испитани 15 месеци и више након напада кад њихово сећање поводом баналних догађаја, као што је тачно време када је Ј. П. напустио радно место, не може бити поуздано.
Адвокатица Матић Алимпијевић је указала и на то да је Маторчевићу „повређено право да укаже на чињенице и да предлаже доказе који су од важности за предмет доказивања, а што је било од директног утицаја на исход поступка“. Јер, тужилац није прихватио захтев да изведе реконструкцију догађаја у присуству окривљеног и оштећеног, нити је прихватио њихово суочавање, а одбио је и да утврди да ли је отац окривљеног Ј. П. запослен у полицији и на ком радном месту.
Више јавно тужилаштво је одбацило ове приговоре 9. септембра 2020. и на ту одлуку није дозвољена жалба ни приговор. Цензоловка се тим поводом обратила Другом основном јавном тужилаштву са питањем шта ће предузети да расветле напад на новинара, и од заменице тужиоца Милице Љубичић добила одговор:
„Након доношења решења о одбачају кривичне пријаве против Ј. П. и одбијања приговора од стране ВЈТ, формирало КТН списе предмета и упутило захтев полицији да настави са радом у правцу расветљавања кривичног дела.“
Цензоловка је послала питања и Бироу МУП-а Србије за сарадњу са медијима, као и представнику МУП-а у Сталној радној групи за безбедност новинара, о томе које се радње предузимају на расветљавању злочина. Одговор до данас нисмо добили.
Реконструкција тока полицијске истраге на основу сећања Жељка Маторчевића не указује да није било доказа или да је полиција или тужилаштво неспособно. Кад се узме у обзир избацивање и занемаривање неких доказа у тужилаштву, поклањање поверења и значаја неким неважним детаљима или сведоцима који су блиски лицу које је било окривљено, кад се пажљиво врати филм уназад, намећу се питања шта је полицију навело да, после почетног успеха са идентификовањем нападача, окрене главу на другу страну и зашто је тужилац одбацио доказ за који Врховни касациони суд тврди да је кредибилан.
Сувише случајности да би било случајно
„Веровао сам тада да ће после напада на мене све престати. Да ће се завршити на томе. Мислио сам, важно је да сам извукао живу главу. Идемо даље. После много вербалних напада и претњи, након што су мени у септембру 2017. пререзали кабл за струју који води ка кући, након што су Милану, два–три месеца након тога, исекли канализациону цев и хтели да му сруше кућу, веровао сам да је крај. А онда су Милану запалили кућу два месеца након што сам пребијен. Сувише је случајности да би било случајно“, каже Маторчевић за Цензоловку и додаје:
„Моје питање је и даље исто: ако ме није напало лице које сам препознао, ко ме је напао? Немам никакве информације да ли се тај случај и даље испитује и шта сад након одбацивања кривичне пријаве. После две године сумњам да ће било шта утврдити, осим ако не изврше ревизију свог поступка и не утврде неправилности и да је неко покушавао да заташка тај случај. Ако се овај случај икада и реши, знаћу да се решио само зато што је постојао притисак, а не зато што је то тако требало. Осећао бих се сигурно само у случају да заиста има жеље да се реши, а не да се ради под притиском међународне заједнице, удружења, новинара, медија. То је жалосно.“
Филиповић: Много тежа позиција новинара локалних медија
„Напади на новинаре из локалних медија нажалост често остају нерасветљени. Позиција наших колега и колегиница који раде у мањим срединама далеко је тежа. Уколико се држе професионалних стандарда и извештавају у јавном интересу, они су честа мета напада, а некада су нападачи њихове комшије, суграђани, које срећу сваки дан на улици“, каже за Цензоловку Тамара Филиповић, генерална секретарка НУНС-а.
„Не могу да тврдим да је некоме у интересу да штити нападаче, али сматрам да су институције у целој земљи слабе и да не служе грађанима у оној мери у којој би требало. Пратећи случајеве напада на новинаре може се приметити да се случајеви решавају селективно. Слутимо да некада игра улогу то ко је новинар који је нападнут. Ако су новинар или новинарка познатији у јавности, онда се ти случајеви брже решавају. С друге стране, ако је нападач неко ко је у неком делу друштва утицајан, ти напади се или одуговлаче или се одбацују кривичне пријаве. Један од таквих примера је отимање телефона Бојани Павловић из КРИК-а, у шта је умешан Александар Видојевић, који се води у бази полиције Србије као члан црногорског кавачког клана. У том случају је у првом степену такође одбачена кривична пријава. Колеге и колегинице позивам да пријављују све нападе, јер само пријављени напади могу бити процесуирани“, каже Тамара Филиповић.
Тамара Спаић Цензоловка
