Одбрана Драгољуба Симоновића, Владимира Михаиловића и Александра Маринковића, окривљених да су у децембру 2018. године спалили кућу новинара Милана Јовановића, данас је у потпуности негирала кривицу и затражила ослобађајуће пресуде. Судија Славко Жугић је након овог рекао да жели да добро изанализира све завршне речи и изрицање пресуде заказао за 23. фебруар.
Адвокати: Обрачун СНС-а са Симоновићем
Јуче је одбрана износила завршне речи, а адвокати окривљених су инсистирали да нема ниједног доказа да је Симоновић тражио да се нападне на Милана Јовановића, да није нападнут новинар, јер тужилац, како су рекли, није показао ниједан његов текст који би доказао да је Јовановић новинар, а поновили су и већ много пута изнету тврдњу да портал Жиг инфо није медиј.
Негирали су да је у питању кривично дело изазивања опште опасности и тврдили да је у питању дело оштећења туђе имовине, за које је предвиђена највиша казна од шест месеци затвора.
У завршним речима, које су трајале око четири и по сата, највише су времена потрошили на нападе на заменика тужиоца Предрага Миловановића, тврдње да је његова завршна реч „популистички памфлет“, да је оптужница неутемељена на доказима, а медије који су редовно пратили и извештавали са овог суђења, па и Цензоловку, називали су „таблоидима“ који крше претпоставку невиности и оптужили их за медијску хајку против бившег председника Општине Гроцка Драгољуба Симоновића.
Симоновићеви адвокати су изнели конструкцију да су оптужница и суђење, у ствари, сценарио који је смишљен у делу врха полиције и владајуће Српске напредне странке који су на овај начин хтели да се обрачунају са Симоновићем и искористили за то ирационалну мржњу коју је, наводно, Милан Јовановић гајио према Симоновићу.
Сам Симоновић је пак тражио да му суд, „ако га невиног осуде“, како је рекао, изрекне најстрожу казну, без олакшавајућих околности.
Најдуже је било излагање Ивице Вуковића, Симоновићевог адвоката, који је рекао да је суђење „озбиљна трагедија“.
„Људски изражавам жаљење према окривљенима што им се ово догодило и позивам суд да суди по закону, а не на основу медијских прича“, рекао је Вуковић и тужиочеву завршну реч назвао „амбициозним семинарски радом“.
„Нисмо чули ни реч о доказима. Слушали смо патетичне тираде о слободарској речи које су имале за циљ да засене лаичку јавност. Медији су демонстрирали непрофесионализам и оглушили су се о претпоставку невиности. Тужилаштво није доказало да је Милан Јовановић новинар“, рекао је, између осталог, Вуковић.
Он је негирао да је Симоновић имао мотив да нареди спаљивање куће новинара јер није био у непријатељским односима са њим, а нагласио је и да је Симоновић увек користио легалне методе за решавање својих проблема, позивао полицију или подизао тужбе.
Вуковић је рекао да је Симоновић током суђења показивао анимозитет према Јовановићу, али да је то „разумљиво“ јер га је овај новинар у јавности оптужио да му је запалио кућу, па је то била његова „људска реакција“ на то да је оптужен невин.
Вуковић је износио оптужбе на рачун новинара Милана Јовановића и рекао да је он говорио неистине када је изјавио да је певачица Бојана Шијачки (признала кривицу да је једног од окривљених који је бацио „Молотовљев коктел“ довезла до куће Милана Јовановића, прим. аут.) певала на прослави код Симоновића, да није говорио истину кад је за окривљеног Игора Новаковића казао да је запослен као обезбеђење у општини, да није имао оружје код себе, јер је, наводно, током чишћења куће пронађен пиштољ…
а друге стране, Симоновића је представио као човека који „није имао никакав повод да се четири године након што су објављени текстови на порталу Жиг инфо“ почини такво кривично дело, јер – зашто тада, а не одмах, питао је.
Указао је да постоје колизије у изјавама оптужених који су признали кривицу у предистражном и истражном поступку, да су оне накнадно усаглашаване и неверодостојне.
Тврдио је да између Драгољуба Симоновића и Владимира Михаиловића, бившег полицајца који је, према оптужници, примио налог од Симоновића да запали кућу, није постојала никаква комуникација и да су доказ листинзи са њихових мобилних телефона у којима није забележен ниједан разговор или СМС.
„Усвојен је само један доказ одбране, наспрам 60 доказа оптужбе. Да ли нам је суд постао сувишан, па пресуде убудуће треба да доносе тужилаштво и полиција? Да ли је обезбеђена процесна једнакост на суђењу?“, упитао је Вуковић и додао да „судница не може да буде аматерско позориште“ те поновио оптужбе на рачун медија рекавши да су „пласирали јефтини балкански вестерн“.
„Не постоји ни злочиначки наум ни љута конспирација, како је то изнео тужилац. Владимир Михаиловић је сам дошао код Симоновића и тражио бољи посао за своју супругу. Од Драгољуба Симоновића није постојао никакав налог, ни молба, а Владимир Михаиловић се руководио својим мотивима и методама“, рекао је Вуковић.
Он је истакао да није тајна да је Драгољуб Симоновић био у сукобу са појединим челницима полиције.
„Полиција је искористила мржњу Милана Јовановића према Симоновићу. Сервирали су му информације за које су знали да ће Јовановић у њих поверовати. Случај је био идеалан за страначки маркетинг Симоновићевих противника у странци“, рекао је Вуковић, а као доказ да Симоновић није имао никаквих додирних тачака са спаљивањем куће изнео је и податак да је непосредног извршиоца Александра Маринковића ухапсио управо Симоновићев синовац.
рема Вуковићевој реконструкцији, до хапшења Симоновића дошло је тако што се „председнику Србије, који је у том тренутку био у Давосу“, под притиском да су медији и слобода говора у Србији угрожени, пласирају исте „нетачне информације из врха полиције“, а затим то преузимају медији чији су уредници, по Вуковићу, „сарадници полиције“ и укључују се у хајку.
„Никог није интересовало како се осећао Драгољуб Симоновић и то доказује у какво смо се друштво претворили. Да није било медијске хајке, овај поступак би одавно био завршен ослобађајућом пресудом“, рекао је Вуковић.
Он је негирао и висину штете која је у оптужници процењена као већа од четири милиона динара и рекао да је „Милан Јовановић представио себе као већу жртву него што заиста јесте“ и оптужио га да пати од „синдрома Илије Чворовића“.
„Он је тај који прогања Симоновића и прати га, прети му, а себе представља као жртву“, рекао је Вуковић.
Тужиоца је оптужио да је „спроводио вољу дела врха полиције, а да мотив може бити свашта, попут напредовања у служби“.
Гостиљац: Незаконито узета изјава од Михаиловића
Адвокат Виктор Гостиљац инсистирао је да Симоновића терети само изјава Владимира Михаиловића која је, како је овај адвокат оценио, дата на нелегалан начин, а коју је Михаиловић на главном претресу изменио.
Да подсетимо, у првој изјави у полицији и тужилаштву Михаиловић је рекао да му је Драгољуб Симоновић тражио да заплаши новинара Милана Јовановића који је писао о коруптивним радњама у Гроцкој са циљем да престане да пише. У другој изјави, на главном претресу, Михаиловић је тврдио да су га полицајци заплашили и уценили да окриви Симоновића да је налогодавац, а да му Симоновић то није тражио, него је он сам дошао на ту идеју да би од Симоновића испословао бољи посао за супругу.
Гостиљац је рекао да је Михаиловић непоуздан сведок јер је једна његова изјава истинита, а друга неистинита, и да се на основу тога не може осудити Драгољуб Симоновић.
„Не постоји ниједан материјални доказ или сведок који терете Симоновића. Постоји само та једна изјава Михаиловића у истражном поступку, а она је незаконито прибављен доказ. Ни у једном правном систему на основу оваквог доказа се не може осудити нико. Ако посматрамо у каквом је тренутку Михаиловић, у предистражном поступку, дао ту прву изјаву, она је дата у стању шока, страха за судбину и кад је био подложан манипулацији. Он је то на главном претресу објаснио. Он је ухапшен у недостатку доказа. Полиција је принуђена да изврши притисак на њега. Готов му је живот, остао је без посла, без основа му се хапси супруга. То је ситуација коју би мало ко издржао. У таквој ситуацији му се нуди шаргарепа и излазна карта и он је прихвата“, описао је Гостиљац своју верзију објашњења како је Михаиловић окривио Симоновића да му је наредио паљење куће.
Гостиљац је апеловао на судију да не подлеже медијској хајци и оценио да би ослобађајућа пресуда Симоновићу била порука грађанима Србије да могу да имају поверење у закон, а да би у супротном „победа тужилаштва била Пирова победа и пораз целог правног система“.
Симоновић: Добро осмишљена лаж
Драгољуб Симоновић, првооптужени у процесу, рекао је да није никад имао проблема са Миланом Јовановићем, да су се „некад дружили и играли шах заједно“, да је сваки новинар могао да пише против њега шта је хтео и да никада није имао проблем са новинарима.
„Саосећам са породицом Јовановића. И мени су запалили кућу 2000. године и знам кроз шта пролазе. Онај ко је то урадио мора да одговара“, рекао је Симоновић, а све оптужбе које је Милан Јовановић изнео против њега назвао „добро осмишљеном лажи“.
„Никада није постојао разговор између мене и Михаиловића да се нанесе штета неком другом. Виђао сам се са њим на рођенданима својих унука. Никада нисмо разговарали о овоме што хоћете да ми припишете“, рекао је Симоновић, а Михаиловићево сведочење, којим га терети, објаснио је уцењивањем Михаиловића у предистражном поступку.
„Очекујем апсолутно ослобађајућу пресуду. Ако уопште размишљате да ме невиног осудите, ја вас разумем. Али захтевам од вас да то буде на осам година јер ми од вас у том случају не требају олакшавајуће околности“, завршио је Симоновић обраћајући се судији.
Александра Златић, адвокатица која је изнела завршну реч одбране окривљеног Владимира Михаиловића, извргла је руглу објашњавање тужиоца да је између окривљених било „посредног подстрекивања“, као у пракси и правној теорији неутемељено, а његову завршну реч окарактерисала је као „литерарни састав без објашњења било каквог правног питања“.
„Кад запалите неком аутомобил, у питању је кривично дело оштећења туђе имовине, а не изазивање опште опасности. Подстрекач може да одговара само у оквирима свог дела. Михаиловић не може да одговара за теже дело и не може да буде посредни подстрекач. Михаиловић није тражио од Маринковића баш ништа, нема никакве комуникације међу њима, па није могао ни да подстрекава да овај запали аутомобил Милана Јовановића“, рекла је, између осталог, Александра Златић и оптужила јавност да је „до данас остала незаинтересована за истину“, а тужилаштво да је жмурило пред индицијама да је од Михаиловића нелегално извучено сведочење, а морало је бити гоњено као кривично дело, по службеној дужности.
МИХАИЛОВИЋ ТЕШКО ОПТУЖУЈЕ БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА КРИМИНАЛИСТИЧКЕ ПОЛИЦИЈЕ
Владимир Михаиловић, оптужен да је за паљење куће ангажовао Игора Новаковића, а овај потом и Александра Маринковића, одмах након привођења је признао да иза свега стоји Драгољуб Симоновић.
Убрзо по почетку суђења, међутим, променио је исказ и рекао да је то учинио јер су га притискали у полицији.
У данашњим завршним речима, именовао је полицајце који су то наводно учинили.
Како каже, када је ухапшен у јануару 2019, одведен је у СУП у Улици Кнеза Милоша 101. Тамо су га саслушавали начелник ПУ за Град Београд Милан Станић и Сретен Виторовић из Управе криминалистичке полиције.
„Разговор са мном је обављао Станић. Од њега сазнајем да сам доведен због паљења аута у Врчину. Рекао ми је да је то државно питање број један и да мора да се реши“, рекао је Михаиловић.
Он је потом, по сопственим речима, Станићу признао да има везе са тиме, али да није имао намеру да се аутомобил запали већ да се само оштети.
„Онда је он извадио телефон из сакоа, показао ми фотографију моје жене која је у полицијским просторијама у 29. новембра, препознао сам да је тамо јер сам тамо радио 15 година. Рекао ми је да е будем ли оптужио Симоновића да ћемо и она и ја робијати и да ће ми Центар за социјални рад одузети децу“, навео је Михаиловић.
Због страха да се то не деси, каже он, пристао је да окриви Симоновића као налогодавца овог паљења. Како каже, онда је дошао тужилац Предраг Миловановић који му је наводно загарантовао да ће, ако остане при овом исказу, добити 6 месеци кућног затвора и останак у служби.
„Да је тужилац остао при томе да склопимо споразум, ја бих остао према изјави. Кад ме је изиграо, одлучио сам да кажем истину“, рекао је Михаиловић.
Тужилац Предраг Миловановић је након његовог излагања рекао да ове тврдње „не одговарају истини“.
Станић је, иначе, са места начелника смењен у новембру 2020. године када је на његово место дошао Веселин Милић.
Михаиловић, по свему судећи, све до скоро није планирао да поименце наведе који полицајци су му наводно изнудили исказ. Тек је на суђењу одржаном пре месец дана, први пут затражио од суда да допуни изјаву, али му то није дозвољено јер је, како је судија рекао, та фаза поступка завршена. Због тога је више пута захтевано изузеће судије и председника суда, а данас је Михаиловић рекао да је управо због овога тражио да допуни изјаву.
У завршним речима је поновио да Симоновић нема никакве везе са овим, већ да је све била његова сопствена идеја, јер је мислио да, ако Симоновићу „реши“ проблем који има са Јовановићем, „Симоновић ће то знати да цени“ и помоћи ће његовој жени у напредовању на послу. Његова жена је, иначе, била запослена у општини Гроцка.
„Ја сам мислио да се ауто оштети, да се огребе. Није ми паљење аутомобила било ни на крај памети. Признајем да сам хтео да се оштети, а не да се запали, и то сам и пренео Игору Новаковићу, да се ауто оштети и стакла да се полупају. Како је до овога дошло, ја не знам“, навео је он.
Ипак, пред сам крај, тужилац Миловановић је рекао да му је само жао што није имао довољно доказа да прибави и да покаже како је физички напад на Жељка Маторчевића, главног уредника портала Жиг Инфо, била само увертира за паљење куће Милану Јовановићу.
Цензоловка/Раскринкавање/NewsmaxAdria
