У Првом основном суду у Београду, после неколико година суђења, окончан је поступак у коме су младини родитељи тужили прију, пријатеља и њихове госте због „много поједеног печења, сарми и торти“.
– Био сам пресрећан кад ми је син рекао да хоће да се жени – започео је у судници своју причу младожењин отац Радован Д. – Забављао се са девојком скоро две године и мислио сам, ред је да се узимају. Она лепа, умиљата, мислио сам из добре куће…
Договори Радован Д. тако са супругом Јеленом да сину направе свадбу „да се памти у селу“. Новца је било, обоје су радили скоро 30 година у Немачкој. Радован је таксирао, а Јелена радила у кухињи.
– Нисам жалио пара. За свадбу 100 прасића, исто толико јагањаца, 50 телади, 200 живине, 100 кила кромпира, исто толико лука… – испричао је младожењин отац. – Тоне пива, вина и ракије, десетине торти. Договорио сам и музику са три певачице. Одштампали смо и послали позивнице гостима. Будућој снајки куписмо венчаницу и ципеле баш из Париза, златног накита да је окитимо ко јелку.
Међутим, како тврди, и пре него што свадба дође, младини родитељи, који су такође богати, нешто су „затезали“.
– Тврдоглави људи, неће шатор, хоће кафану. Неће печење, већ роштиљ. А после дошли и све појели – прича Радован. – Приметио сам тад да је моја породица боље даривала кумове, старојка, чланове младине породице него што је то урадила супротна страна. Није ми било право, али моја Јелена запела да ћутим.
На судијино питање како је на крају дошло до сукоба између њега и пријатеља Жике, Радован Д. одговори:
– Смучио ми се и он и његова жена, кумови, сватови. Моји, брате, дошли, играли, певали, надавали пара, а његови се стисли и само јели. Па само прија за ручак поједе четири велике сарме и исто толико парчади печења, да не причам о колачима и тортама. Жика јео за тројицу, а ни остали нису заостајали…
И све би то, како Радован Д. вели, он и отрпео, да се Жика, једном приликом у кафани, полупијан, није хвалио како је трошкове свадбе поднео више он него пријатељ.
– Лагао је! Оно што је дао за свадбу, он, његова жена и сватови однели су у стомацима! Ако хоћете, верујте ми на реч, зовите сведоке… – каже Радован.
С друге стране, његов пријатељ Жика у суду је изјавио:
– Истина је да сам мало претерао у хвалисању, али нисам ја крив што су Радованови сватови жгољави, килави и слаби на јелу. Моји су, брате, другачији. А да сам знао да ће Радован да ме тужи због ића и пића на свадби, јео бих и пио још више! И никада не бих дао ћерку за оног његовог жгољавог сина. Него, заљубила се деца, а и беба је била на путу…
На крају, суд пресуди – пријатељи мораше да се измире и рукују у судници и заједнички поделе трошкове судског спора, као што су и за свадбу. Њихова деца су се само једном, и то држећи за руку малолетног сина, појавила на суђењу као сведоци. Изјавише како их је срамота родитеља који се због сарми и торти повлаче по судовима, као и то да не желе да учествују у њиховом препуцавању, јер имају срећан брак и сина.
