Почетна » СТОП НАСИЉУ НАД ЖЕНАМА Тукао ју је 16 година док је није убио #заститиможене

СТОП НАСИЉУ НАД ЖЕНАМА Тукао ју је 16 година док је није убио #заститиможене

од admin
0 коментар

Новосађанке Љиља Босић и њена сестричина, чију је сестру и мајку Снежану Попадић (43) 2011. брутално убио муж Горан Божић, обратиле су се министру правде Николи Селаковићу.

У потресним писмима оне траже да се за убице жена уведе смртна казна и доживотна робија. Писма су послале уочи заседања Одбора за људска и мањинска права Скупштине Србије и у њима описале бруталности убице над њиховом мајком и сестром.

За убиство почињено голим рукама Божић је добио казну од 30 година затвора, са правом изласка након две трећине издржане казне.

Ове две жене до детаља су описале муке кроз које је Снежана пролазила пре убиства, као и сам акт свирепог убиства не би ли упозориле на пропусте тужилаштва, институција и психијатара који верују у оздрављење људи који су злостављали своје породице.

– Она је са њим имала проблема од трудноће, обећавао је стално да ће се поправити, али то се није дешавало. Не знам зашто је трпела, ваљда због детета – објашњава Босићева.

Божић је 2009. године, након првог саслушања и кривичне пријаве због злостављања, провео дан на психијатрији и уместо три године затвора, тада добио 80 сати друштвено корисног рада.

Босићева каже да писмо не шаље само због случаја њене породице, већ због свих других жена у Србији које нема ко да заштити.

– Нисам више могла да седим и чекам да се ствари промене, па сам по цену изношења нечег што је монструозно и што ми ни након четири године не да да спавам, покушала да упозорим на црни биланс убијања жена који нас је задесио – каже Босићева.
Љиља додаје да је његово злостављање трајало 16 година.
– Моја сестра је то крила годинама, а кад је покушала да се тргне било је касно, оставила га је и требало је да се премести у другу кућу, али ју је он пре тога убио, како је рекао на суду, зато што је хтела да иде на одмор у Врњачку Бању – каже Босићева.

Она каже да слике убиства не може да избрише из сећања, те да и данас, четири године након свега, цела породица пати.

– Ја данима нисам могла да дођем себи од сцена које сам видела у њиховој кући, требало га је раније казнити, овако је оставио људе у патњи који не могу да забораве тај чин – каже Босићева.

Одгаја сестричину
Босићева је након смрти сестре прихватила сестричину да живи код ње. Она се данас спрема за упис на факултет и нада се да ће њене речи имати одјека. У Србији је за три дана страдало седам жена, а 2011, када је Снежана убијена, више од 40 жена изгубило је живот као жртве насиља.

Не верује психијатрима
– Мој зет је као радник железнице сваке године имао неуропсихијатријски преглед, неко од тих људи за 25 година могао је приметити да са њим нешто није у реду, али се то није десило – каже Босићева.

Писма министру

Моја мајка, Снежана Попадић, је убијена.

Убио ју је мој отац, Горан Божић, после 16 година непрестаног злостављања ње, мене и мог брата. Убиству су претходиле кривичне пријаве за породично злостављање, али судство и тужилаштво није реаговало онако како треба, а то је да му одреди аутоматски притвор и судску пресуду за злостављање која, колико ми је познато, предвиђа казну затвора од три године. Да је таква казна изречена, моја мајка би данас била жива.
Насупрот томе, тужилаштво му је као казну за “преваспитавање” одредило 80 сати друштвено корисног рада у вешерају Геронтолошког центра у Зрењанину. Мој отац је данима планирао убиство моје мајке. У једном тренутку, сама, незаштићена – убијена је на најбруталнији начин. Не из пиштоља, ни ножем, већ ју је тукао док је није убио, а затим вукао за ноге низ степенице са спрата као врећу, и здробио јој преостале кости.
Држава неће да призна да лоше ради свој посао и да су немоћне све надлежне структуре. Ескалација убистава ових дана то потврђује. Отело се контроли! Нека заживи и доживотни затвор, али без права помиловања! Само их склоните из наших живота за сва времена!

Неутешна кћи

Моју сестру, Снежану Попадић, убио је монструм, Горан Божић.
– Хоћу да видим сестру! Хоћу да се опростим! – молила сам патолога.
– Да ли можете, имате ли снаге да индентификујете своју сестру? – питао је.
– Могу. Не морам је идентификовати, али је морам видети! Морам знати шта јој је злотвор урадио! Да ли се мучила? – вапила сам.
– Нажалост, мучила се. Није вам сестра лако умрла. Будите јаки!
Понела сам лак за косу, шминку да своју сестру дотерам последњи пут. Годинама у којим је живела са њим све јој је ускраћивао. Болесник.
Када су ми изгурали тело моје млађе сестре, нисам га познала. Била је испребијана хрпица меса чија су само стопала била бела и неповређена. Никаква шминка, ни чешаљ ту више нису имали удела ни моћи. За трен, зликовац је уништио прелепо лице које су њени родитељи родили, а она га неговала. Љубила сам та бела сестрина стопала, опраштала се с њом у име свих: оца, мајке, брата, сестрића, зета и њене деце која су сад сирочићи. Нисам дозволила да је виде последњи пут тако унакажену. Не, нисам плакала. Постала сам камен.
Сто пута је молио да му сестра и деца дају још једну шансу, да ће се поправити, она је попуштала због деце, али никада није одржао реч дуже од три дана. А онда испочетка, наизменично батине, бол, батине, бол, обећање, па опет испочетка. Сваки пут је мислила да ће он стати, да ће се стварно поправити, али то се није догодило. Када је стао, она је била мртва.

Ожалошћена сестра,

писац, Љиља Босић

Милош Станић    Блиц

Можда ти се свиди

Оставите коментар

2 × four =