И тог последњег дана његовог живота радио је баш све што је волео. Ишао је на пецање, играо кошарку, провео време са мамом и татом. Мама ми је рекла да је био велики љубитељ сатова, али и те кока-коле, коју је то вече хтео да купи, али није успео…
Овако је за „Блиц“, стегнутог грла и са сузама у очима, Кристина Јовановић (18) прошле године причала о Душану, брутално убијеном дечаку 18. октобра 1997. године, о брату којег јој није било суђено да упозна.
Душана Јовановића, тада тринаестогодишњака, убила су двојица “скинхедса” у центру Београда, када је отишао до радње. Убице, тада седамнаестогодишњаци, прво су му тражили новац, а онда почели да га ударају и шутирају…
Све ово је прича које је дочекала Кристину по рођењу, три године касније, и обележила њен живот.
– Како сам расла тако сам све време живела са том причом. Нису ми дали прилику да га упознам. Иако никада нећу знати какав је стварно био, кроз причу сам створила јасну слику о њему. Дуле је био дружељубив, волео је животиње, сатове. Био је велики љубитељ кошарке, фудбала, а много је волео и да иде на пецање – испричала је тада Кристина.
Душан је чак и радио, наглашавала је поносно сестра – под руку са мамом и татом који су били радници “Чистоће”, и старијом сестром Душком, тада 16-огодишњакињом, ишао је у продавнице које су они чистили и помагао.
– Мама и Дуле су били овде у Миријеву код наших ујака. Дуле се вратио пресрећан са пецања. Никако му се није ишло, али мама је рекла “Хајмо кући, треба тата да дође”. И то је разлог зашто је маму цео живот гризла савест. Стално је мислила да би у супротном и данас био жив – испричала је она.
Њена мајка је више пута покушала да се убије.
– Никада није покушала да одузме себи живот док сам била у кући. Чак су кад сам се родила сви говорили да је постала сасвим друга особа. Међутим, никада није могла да прихвати да њеног сина више нема. Недељу дана пре него што је одузела себи живот, приметили смо да је у депресији. И једног дана када сам дошла кући, ја сам била та која сам је прва и затекла…
Несрећна жена обесила се 12. јула 2015.
– Дулету је рођендан био 1. августа. Током свих тих 18 година причала је како хоће да буде са својим сином за његов рођендан. И тако је чекала и чекала. И те последње године више није могла. Хтела је да буде са њим. И поред Душана је и сахрањена – испричала је прошле године тинејџерка.
Кристина, тада 15-годишња девојчица, остала је сама са болесним оцем. Након неколико срчаних и можданих удара, због тромбозе човек је остао и без обе ноге. А онда је у новембру пре две године и он преминуо, а Кристина је остала сама.
Празна кућа, Душанове слике које је свуда окружују, постале су гласна тишина.
– Хтела бих да се о Дулету сними документарни филм, да се никада не заборави његова трагична смрт – закључила је тада Кристина Јовановић.
УБИЦЕ НЕ ЖЕЛИ НИКАДА ДА ВИДИ
Душанове убице су осуђене на по 10 година малолетничког затвора, али су пуштени већ после шест и по. Кристини су остале урезане речи Иштвана Фендрика “да се није покајао”. Милан Чујић је покушао да се извини.
