Радиоактивни отпад који су све бивше југословенске републике производиле од 60-тих година прошлог века до распада земље, ускладиштен је у хангарима Института ‘‘Винча‘‘. Овај опасан отпад налази се на само 12 километара од Београда и представља потенцијалну ‘‘бомбу‘‘. Стручњаци за нуклеарне науке одавно упозоравају да радиоактивном отпаду није ту место, а надлежне институције одуговлаче са његовим премештањем у савремени хангар, који је изграђен још 2009. године.
Комплетним радиоактивним отпадом ускладиштеним надомак Београда, управља Јавно предузеће ‘‘Нуклеарни објекти Србије‘‘, које у свом саставу има три хангара, означена управо бројевима према редоследу изградње (Х1, Х2, Х3).
Хангари Х1 и Х2, одавно су већ напуњени отпадом са радиоактивним елементима и у њих се више ништа не одлаже од 2012. године, кажу за Нова.рс у ЈП ‘‘Нуклеарни обекти‘‘, али такође сазнајемо и да још ништа није конкретно урађено по питању трајног одлагања тог отпада.
Тако је на периферији Београда ускладиштен отпад из медицинских установа, индустрије и ‘‘Винче‘‘, који у себи садржи радиоактивне елементе попут цезијума, кобалта, иридијума, селена, а у мањим количинама депонован је и отпад са елементима уранијума.
Стручњаци упозоравају да су метална бурад у хангарима 1 и 2, током периода од више деценија, кородирала и да сада постоји велики ризик да њихов садржај ‘‘исцури‘‘ у атмосферу.
Спецјалиста физичких наука Душко Кошутић и некадашњи радник Института ‘‘Винча‘‘, ову ситуацију описао је речима да је нуклеарни отпад ‘‘дух, коме не смемо дозволити да изађе‘‘, јер ћемо га, како је рекао, у супротном, јако тешко контролисати.
‘‘Ти бурићи нису припремљени да у њима нешто може да се задржава хиљаду година. Све је то под контролом Нуклеарних објеката Србије. Они мере да ли је дошло до неког цурења, какво је излагање, али нико ни од њих не може да каже, да ли ће сутра нешто заиста да изађе одатле у животну средину“, упозорио је Кошутић.
Прве куће на 300 метара од складишта
На ова упозорења, из Нуклеарних објеката наводе, ‘‘да је све под контролом‘‘ и да се у хангарима Х1 и Х2, иначе конзервираним објектима, више не одлаже радиоактивни отпад, као и да се на месечном нивоу, раде редовна мерења озрачености.
Уверавају и да су сви резултати у границама дозвољених вредности, те да грађани немају разлога за забринутост.
‘‘Ту нема никаквог течног отпада, па да би нешто могло да исцури. Сав радиоактивни отпад који је ускладиштен је у чврстом стању. Мерања показују, да је зрачење у дозвољеним границама и да нема опасности за грађане‘‘, истиче за Нова.рс Ђорђе Лазаревић, руководилац Одељења за декомисију нуклеарних постројења у предузећу Нуклеарни објекти Србије.
Додаје је и да је у току поступак за добијање лиценце за декомисију старих хангара Х1 и Х2.
Декомисија, заправо значи комплетно пописивање ускладиштеног отпада, мерење његовог зрачења, поновно паковање и премештање у савремени хангар Х3, који је изграђен 2009. године.
Лазаревић објашњава да је за цео поступак измештања отпада потребно око пет година.
‘‘Ми смо урадли аналаизу свих ризика премештања отпада у нормалним околностима, као и у акцидентним ситуацијама, односно уколико би приликом измештања дошло до пожара или оштећења неких елемената. Регулаторно тело сада има законски рок од шест месеци да прегледа нашу докуменацију и одобри лиценцу.
То значи, да је за оба складишта потребно годину дана за преглед документације и по сваком складишту још око две године да се све измести у безбедан објекат, односно хангар Х3‘‘ рекао је он.
Зарад смиривања јавности, наш саговорник је подвукао, да су резултати процене ризика показали да не постоји опасност од прекомерног зрачења, како каже, чак ни у случају већег пожара у хангарима.
‘‘Наш комплекс налази се на 360 метара од првих кућа. Процењивали смо, које би дозе биле опасне по становника на удаљености од 300 метара у случају већих пожара. Резултати су показали да су те пројектоване дозе далеко испод граничних вредности дозвољених за појединца и становништво које могу да приме у годину дана‘‘, навео је он.
Изградња трајног одлагалишта поделила струку на ‘‘за‘‘ и ‘‘против‘‘
Стручњаци за нуклеарне науке све гласније указују на потребу да се у Србији изгради трајно одлагалиште радиоактивног отпада по свим стандардима, а у томе предњачи некадашњи директор ‘‘Винче‘‘ Илија Плећаш.
Он се овим проблемом бавио и у књизи ‘‘Радиоактивни отпад у Србији, како и где са њим‘‘ и децидирано заступа став, да нам је потребно трајно одлагалиште.
‘‘Комплетна обрада радиоактивног отпада састоји се од прикупљања, обраде и коначног депоновања. Одлагање у савремени хангар Х3 не сме да буде трајно решење. Овакав отпад мора да оде даље од града, као у свим земљама света на коначно одлагање и да 200, 300, 400 година буде безбедно. После тога, то зрачење више није опасно и та територија може да се користи‘‘, изјавио је Плећаш за медије.
С друге стране, Ђорђе Лазаревић из Нуклеарних објеката, каже, да Србији за сада није потребно трајно одлагалиште, јер ми, како је рекао, нисмо ‘‘нуклеарна земља‘‘, односно немамо нуклеарну електрану.
‘‘Уколико се једног дана наша држава определи за нуклеарну електрану, тек тада има смисла размишљати о трајном одлагалишту. За сада нам није потребно“, закључио је Лазаревић.
Недостају нам стручњаци за област нуклеарне енергије
Изградњу трајног одлагалишта подржава и Слободан Бубњевић, научни новинар и дипломирани физичар по образовању.
Његов став је да је у нашој земљи ‘‘добродошла свака акција‘‘ која је у вези са решавањем радиоактивног отпада, јер ће то, како је истакао, довести до нових стручњака.
‘‘Наш највећи проблем је мањак експерата у области нуклеарне енергије. Свака инвестиција која доводи до тога да се активирају и открију нове екпертизе и нови људи, за нас је добродошла, јер ће то генерисати нека радна места и обуку нових људи‘‘, рекао је он за наш портал.
Бубњевић се осврнуо и на актуелно стање радиоактивног отпада у нашој земљи и истакао да у садашњим околностима и како каже, радњама које су предузете у протекле две деценије, тренутно не постоји озбиљнији ризик од радиоактивних инцидената, ни по људе, ни по животну средину.
Ипак, на крају је подвукао и да би, без обзира на такво стање, било пожељно да се текући проблеми реше што пре.
