За време Ђинђићевог мандата покренут је процес демократизације друштва и коренитих економских и социјалних реформи.
Ђинђићева влада се снажно залагала за сарадњу с Хашким трибуналом за ратне злочине и за време те владе ухапшено је и том суду изручено неколико оптуженика, међу којима и бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић.
Ђинђић је био и један од оснивача Демократске странке (ДС), у којој је био председник Извршног одбора, а од јануара 1994. до убиства био је председник ДС.
Био је и први некомунистички градоначелник Београда после 1945. године.
Ђинђић је убијен у дворишту Владе Србије 12. марта 2003. године, а неколико сати након атентата проглашено је ванредно стање у земљи које је трајало до 22. априла.
За убиство је суђено челницима распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милораду Улемеку Легији и Звездану Јовановићу и припадницима земунског клана.
У августу 2003. године 44 особе оптужене су за учешће у убиству, суђење је почело је 22. децембра 2003. године у у Одељењу за борбу против организованог криминала Окружног суда у Београду, а 23. маја 2007. године проглашени су кривим и осуђени на укупно 378 година затвора.
Политичка позадина убиства Ђинђића није истражена.
