I, tako….
Znam, znam, ne počinji rečenicu sa veznikom, znam dobro to pravilo.
Ali da li pravila imaju nekog značaja i trebali ih se slepo držati ili su podložna preispitivanju i promenam?
Možda ih je bolje i ignorisati, pa ponekad odraditi i po svome ili se treba „slepo“ držati, bez odstupanja, sa svim onim „Ja vol, her komadant!“ varijantama.
Hm….
Dobro, dobro, da skratim, nije kao da mi nisu do sada mnogi rekli – „Preopširna si, seci!“
Elem…
Pogledam ja, kada ono ide najava za premijeru „Nemanjića“, kao da toj dinastiji treba premijera, pa imali su je još u HII veku, a sve sada što mi vidimo mogu biti samo reprize.
I spremim se da vidim šta će to biti, kada eto ti vraže, pa to je već 31. decembar.
Ha!
Primakao se, ušunjao, nisam ga ni čula ni primetila, jer dok uradiš jedno, završiš drugi, eto ti već i njega, da, njega, „tog“ 31. decembra, a ja nisam okitila jelku!
Avaj….
Znam, znam – „Pa kako je to moguće da nisi okitila jelku?!“ – već su mi to rekli, više puta, jer pravilo nalaže da se Nova godina ima dočekati sa strateški raspoređenim šljaštećim ukrasima svuda po kući, svećicama popaljenim i razapetim kao mučenik, kako bi povećali utrošak kilovati struje i obradovali Elektrodistribuciju, pa da mogu računati na 13. platu, i naravno, nezaobilaznu, raškošnu, punu prašine od 365 dana čamljenja, a nekada i dan više svake četvrte godine, njeno veličanstvo, jelku, koja jedva čeka da me vidi.
„Jedva čeka da me vidi.“ – odjeknu u mojoj glavi.
„Eee, neko želi da me vidi.“ – i krenem u prašnjav posao kićenja i ukrašavanja jelke.
Kada čuh muziku i pogledah ka televizoru, a ono počeli „Nemanjići“.
Prvi kadrovi i lepi konji, sledeći kadrovi i prljavi ljudi, ostali kadrovi i eto mene upetljane od glave do pete u svećice kineske proizvodnje, neka mi oprosti proizvođač, ali ono ja ne umem da pročitam, a pomoći ni na vidiku.
„E, moja jelko“ – mislim se ja – „pa zar ovako da ti i ja dočekamo Novu godinu, iako samo kalendarsku?“
A od jelke ni glasa, jedino se još u daljini čuju potmule eksplozije petardi, koje prave atmosferu Bejruta iz osamdesetih godina, tek da me, kanda, podsete koje sam proizvodnje.
I tako, kako i počeh, uvezana i upetljana čujem kako Stefan Nemanja moli Svetog Georgija za pomoć, te i ja počeh moliti, ali nisam ja taj kapacitet i molitva osta neuslišena, bar još neko vreme.
Dobih tako trenutke mira i vremena za razmišljanje i pade mi na pamet – „A zašto moram da okitim jelku baš za ovaj datum? Ko je to odredio i zašto?“
Ima više datuma proslava Nove godine ili bi trebalo napisati Novih godina, izvinjavam se novom pravopisu, koji malo-malo, pa izlazi svake godine, tek toliko da se nešto ne bi ustalilo i da svi ispadnemo podjednako nepismeni.
Ako pratim kalendar, opšteprihvaćeni u svetu, takozvani gregorijanski, sada nastupa Nova godina, ali nije to i jedini kalendar, ima ih i-ha-haj.
Julijanski veli da se isto čeka 31. decembra, ali kada se to protumači kroz gregorijanski to je 13. januar, ha, eto ti druge Nove godine.
Tu su i naša braća Kinezi, koji slave po lunarnom kalendaru, pa je ta Nova godina veoma „fleksibilna“, te može biti krajem januara po gregorijanskom kalendaru, te početkom februara, zavisi od druga Meseca.
A kao pravi pripadnik Pravoslavne crkve pogledam u kalendarčić i imam šta videti – 1. septembra po julijanskom, odnosno 14. septembra po gregorijanskom kalendaru je Crkvena Nova godina.
I eto ti mene u velikom problemu. Šta da radim sada? Zar za svaku od njih da ukrašavam?!
Ili jednostavno da ostavim ukrase i naviknem se na njih, pa neka mi šljašte cele godine, i jelki neka dosadim, pa mi možda više njih bude dolazilo samo da se divi mojim ukrasima i aranžmanu, i još da napravim i turističku turu i onda ću moći da platim onaj račun za struju.
Ejeh, nije to ni tako loša ideja, da, da, ulaznice, pa fotografije, a imam jako fotogeničnu jelku, ma ima da se o njoj piše na sve četiri strane sveta.
E, baš u tom trenutku nešto krcnu, nešto vrisnu, u strahu okrenem glavu, kada ono počinje „opštenarodno veselje“ reciklirano od prethodnih godina, taman da i mi, koji ne slušamo tu vrstu muzike, konačno naučimo dotične pesme.
Moje rvanje za životni prostor sa svećicama je u tom trenutku eskaliralo i grozničavo počeh petljati, ovaj put moleći se svim svecima, a ne samo Svetom Đorđu, možda je bio zauzet i nije me čuo, ali ostali jesu, te se konačno ispetljah, i na moju radost i na radost svećica, sigurna sam, jer su ostale čitave i funkcionalne.
Pristupih obavljanji zadatka i izvrših ga taman da čujem kako mi neko tamo snimljen ko zna kada želi sve najbolje u nastupajućoj godini, kao da se lično znamo, a u oči se pogledali nismo.
Dobro, ajde sada, ni jedna dobra želja nije na odmet, pa zgrabih i te, iako, iskreno, pola nisam ni čula verući se po policama, stolicama i ostalom pokućstvu, pokušavajući ili da divno ukrasim stan ili da slomim vrat, u zavisnosti šta se pre desi – da ukrasi poslušno ostanu gde sam u svom ludilu zamislila ili da se stolica izmakne, pa osetim Njutnov zakon gravitacije.
Ipak, nisam ja jabuka, niti bilo koja druga voćka, a ni cvećka, pa privedoh posao kraju bez pada i povreda, i pogledah svojih ruku delo. Nije što sam to ja radila, eto, da ne bi ispalo da se hvalim, ali nema premca, najbolje je ukrašeno, ma na takmičenje bi moglo ići, samo još kada bi bilo više produžnog kabla da se sve to lepo spoji i zasvetli u svojoj simfoniji, od koje noćima neće biti spavanja, ali šta mari – pa Nova je godina, ono doduše samo gregorijanska. I kada bi srme htele da stoje, a ne da klize po policama, to me tako izluđuje, a tek oni zvončići i mali Deda Mrazovi, koji nikako neće da se okrenu kako treba, iako se tako trudih da ih zakačim baš onako kako su mi rekli da treba.
A tek one lepe ukrasne lampice ispred televizora koje sam najbolje postavila, iako sada nikako ne mogu prebaciti na neki drugi program, taman i vestern gledala, jer signal sa daljinskog ne može da prodre kroz njih, ali kada ja to ukrasim onda je za pamćenje.
I od svog tog posla i zabave nisam ni primetila da je već tri sata noću, a da ni jednom nisam otišla na Fejsbuk!
Pa, kako će ljudi znati da im čestitam, ako na Fejsu nisam stavila čestitku?!
Jer kao dobar pionir naučih da tako treba, a kada tako treba pogovora nema, samo reci „staraću se“ i izvrši zadatak. Nekada je to bilo pisanje čestitki satima, dugim satima, do utnuća ruke, a Boga mi i gluteusa, da ne kažem kog već dela tela na kome se sedi, pa onda razgibavanje do pošte i slanje mnogobrojnoj rodbini i prijateljima najlepših želja pisanih krasnopisom ili u mom slučaju švrakopisom, pa ko pročita znaće šta smo mu poželeli, a ostali – pa neka je i njima srećna, jer ćemo i mi isto tako morati neke dešifrovati.
Fejsbuk je sada tu da zameni sve to i pregršt čestitki za sve prilike postoje, pa zašto bi se mi, sa mnogo promila crnogorske krvi, uopšte mučili da idemo i kupujemo neke tamo čestitke, pa da pišemo i još tražimo adrese i šaljemo svima, kada lepo možemo, sedeći u toploj fotelji, malo samo kucnuti prstima po ekrančiću ovih novih „tač“ sokoćala i postaviti čestitku za sve, pa neka se oni nama jave, da, da.
U to se pojaviše prvi znaci jutarnjeh svetla i polako više nisu bile lampice te koje su davale atmosferu svojom bojom, nekada i zlokobnu, kada ono neke boje zatrepere i senke počnu da skaču po zidovima – „Ma, koji me je vrag i terao da ih palim?!“ – vrisnem tada u sebi iskolačenih očiju od straha, jer se iz mračnog ćoška jedna senka Fredija Krugera kezila na mene, i sve ih pogasim znajući da sam ipak poranila sa kićenjem.
Ima još do 13-og januara, praznika Obrezenja Gospoda Isusa Hrista i Nove godine, a tu je i bitniji 7. januar, naravno po gregorijanskom kalendaru, kada se slavi najradosniji od svih praznika Roždestvo Hristovo – Božić, i da nema potrebe da žurim, pa neka ukrašava ko kada hoće i kako hoće, i neka misle na turiste i sve druge Nove godine, ali moja jelkica i lampice će uvek tek tada zasvetleti, ma šta mi ko od njih rekao, jer tu nema pravila.
Iako prvo bejah umorna i sluđena od jurnjave da budem kao drugi, da sve bude besprekorno i kako svi odobravaju, od blještanja svetala i šljaštenja različitih ukrasa, od eksplozija koje su dopirale spolja i raznih vatrometa i prskalica, konačno mi sinu da i nije bitno da li jesam ili nisam okitila kada drugi misle da treba, već kada znam da treba i kada hoću – „Ma slaviću što mi je srcu drago, a ne šta drugi narede i zahtevaju, jer tako je neko negde propisao, je li?! A-ha, kako da ne.“ – i na tu pomisao me je stiglo blaženo smirenje i legoh u svoj topli krevet blagodareći za novi dan, bio u novoj ili u staroj godini, i što neslomih vrat. Tek tada su me možda sveci i čuli.
A jelka mi namignu, jer je znala da će ostati okićena bar do Svetog Jovana.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
