„Друже, људи без муда и части к’о хијене се млате око комада власти.. Друже, лоши су бункери него лимузине и шалтери..“
Овако гласи рефрен познате сарајевске групе „Забрањено Пушење“ под називом „Почасна салва“.
Ова песма ми се све чешће врзма по глави, а како се избори примичу она ће бити све актуелнија. Читам ових дана разне коментаре ботова ( да појасним, лажних профила који раде у корист неке од политичких странака), како коментаришу и смејем се. Смејем се јер људи који не постоје, окуражили се и показују муда својим коментарима. Уствари, не знам да ли сви ми да се томе смејемо или плачемо..
Поред тих ботова, постоје и пар портала који уопште се не зна чији су. Барем се званично не зна, јер уопште немају редакцију. Редакција им је у смисли: Ми смо најбољи, најискренији, бла бла , труц, труц.. И тако без и једног имена и презимена!
Све то ме навело на размишљање, па ко су ти храбри људи? Или је можда реалније размишљати, ако се сетим бомбастичног наслова када је један дневни лист- таблоид поставио за премијера Србије, под називом „ИМА МУДА“, који су ти по Гроцкој који их имају?
Када бих кренуо да разоткривам љуштуре тих безимених „мудоња“, добијам шта? Добијам људе путером намазене по целом телу и по неколико пута. Добијам оне који су мењали партије више него ја чарапа. Добијам оне који седе у фотељама и који одлучују о нашим животима. Добијам нискокфалификоване школарце са дипломама, онако случајно добијених у тим фотељама.
И баш такви нам сервирају коментаре и вести са полуистинама или искривљеном сликом на нивоу сеоске трачаре или бабе алапаче. Са тим вестима они добијају оно што немају- у овом случају МУДА. Та некаква невидљива муда ( јер их нико не зна ко су) их изгледа доводе до сексуалног врхунца, па тако мисле да свршавају по познатим и непознатим личностима у несхватљиво енормним количинама семена. Тастатура им дође као као пенис, јер преко ње прелазе рукама. Ту замисао изузетно воле и цене јер су овога пута у могућности да га обухвате са обе руке. И притом да им штрчи! Невероватан је то осећај за њих.
Након што се испразне, нема их по пар дана. Ваљда им толико треба да се одморе от тог сексуалног чина. А онда крену поново у исти чин..
Међутим, та виртуална имагинарност са новим даном прелази у свакодневну реалност. Ујутру када устану, постану мишеви који не смеју да изађу из својих рупа. Постају они који не смеју да се супроставе ичему. И како би? Под именом и презименом би их одмахпрепознали. Због свега тога они остају безимени јер њихова имена указују на то колико имају образа. Тако безимени остају без истих оних муда са којима свршаваше по другима. Морају тако, разумем их јер оно што раде виртуално, у стварности би крчму окренуло на њихову воденицу.
Невероватно је колико је теорија Сигмунда Фројда, оснивача психоанализе у оваквим случајевима тачна.:
„Его је центар рационалне свесности и ефективне делатности. Суперего је дестилат притисака и захтева друштва, и оно је извор моралних прописа и упутстава. Ид је извор притицања либида у психу. Пошто је та енергија по својој природи сексуална, его је, такорећи, ухваћен између притисака ида и суперега. У тој ситуацији, его тражи начин да ове различите притиске доведе у хармонију, па задовољава једне, а одбацује друге.“
Зато драги читаоче, ти који отвориш неки текст, увек провери шта читаш и да ли постоји бар неко име и презиме потписника или члана редакције. Провери да ли је завладао либидо који је преовладао преко ега у суперего. Не дозоли да људи без муда и части, к’о хијене се млате око комада власти и твоју психу доводе у питање.
П.С
Извињавам се због грубих речи изнетих мојим мишљењем. Оне су последица таквих небитних ликова на које ће многи насести. Добра ствар у свему је то што су такви ликови пролазни, а истина на крају увек изађе на видело.
Под пуним именом и презименом:
Жељко Маторчевић, главни и одговорни уредник Жиг Инфа
