Ношен вешћу ЛУДИЛО Концерт Гоце Тржан и ОК Бенда у Гроцкој (ФОТО), реших да посетим 48. Свечаности у Гроцкој, познатијег у народу као „Котлић“.
Прилазим Гроцкој и приметих да има гужве, односно аутомобила који су били паркирани „са странe“ улица. Број ми се учини толико велики, те помислих да ће бити велика гужва, а у обзир узех и то да је субота. Капирам већина је слободна, те ако је је јуче била препуна чаршија, како написаше поједини медији, данас ће бити пропорционално као на Егзиту или Гучи, само у Гроцкој.
С обзиром да јебило готово немогуће паркирати поред улица, реших да паркирам на паркингу иза зграде општине. Како сам скренуо у уличицу, прво што сам видео је јасно обележен знак „П“- паркинг. Ох, помислих, како лепог изненађења. Јасно и лепо обележено да је паркинг одмах ту. Прилазим паркингу и видех некакве наранџасте прслуке са ознакама предузећа која практично више не постоје у Гроцкој.
„Паркинг 200 динара!“ скоро па љутито рече тај неки човек у наранџастом прслуку, док је његова колегиница наплаћивала аутомобилу испред. Не знам само да ли је тај радник био љутит због тога што су му фирму продали Талијанима, или је имао неких других проблема, али ми свакако та наплата беше јако дрска а и сумњива. Упитах да ли имају овлашћење за ту наплату паркинга.
-„Ако хоћеш да уђеш плати, ако нећеш иди одавде, рече још више љутито радник у наранџастом…
Одмах сам знао „колико је сати“. ГО Гроцка се досетила на тотално нелегалан начин да одере овај напаћен народ и по којег туристу. Никаква одлука о наплати паркинга сигурно није донета ни на једној седници СГО Гроцка. Не знам ни које предузеће има шифру делатности да наплаћује паркинг у Гроцкој. Оно што ме још више изненади то је патрола полиције који стоје готово на сваком улазу у сваки паркинг и све то немо посматра.
Нисам имао воље да се расправљам са радником који наплаћује, те одлучих да одем до Кеја да тамо паркирам. На прилазу кеју, са било које стране, идентична слика. Паркинг 200 динара! Немојте ни да помислите да питате због чега, коме и где иде новац. Наићиће те на малопређашњу слику.
Приметих и да су ретки они који плаћају. Видех да са аутомобилима само настављају даље и да иду ка ресторану „Африка“. Одлучих да кренем за њима. Досетљиви људи у наранџастом су код Африке поставили препреке Београд пута, како неко случајно не би прошао туда. Међутим, бесни мештани су те препреке уклонили и глат су сви пролазили туда. До самог вашара.
А вашар-никад мањи! Исто толико је било и посетиоца, а било је негде око 21 час увече, када би требао бити „шпиц“. Један аутодром. Рингишпил, трамболина и још по нека забава за младе. Ретко ко је на њима. Шатора два до три. Цене, од оног што видех, прескупе. Прасетина 1 500, јагњетина за 200 динара скупља. С обзиром да је међу мојим саптницима била и кева, која је имала јарку жељу да оде на музику, јер како каже, последњих пар година јој никада теже у животу нису биле и хоће мало себи да да „одушка“, почех да загледах испод шатора како би негде сели. Прво што сам запазио је да су шатори изузетно празни. По који гост. И у том разгледању, нешто ми је било чудно. Нешто ми једноставно није давало утисак да сам на чувеном котлићу у Гроцкој. И ту се запањим- Апсолутно нигде нема музике под шатором, али нигде! Због чега не знам, али искрено **ебем ти вашар без музике под шатором!
С обзиром да нисмо нашли музику, одлучисмо да одемо до центра, где је требао да буде концерт народне музике. Од вашара па до центра нам је требало исто толико времена као и да су нормални услови, односно дани. Гужве једва мало. Код оних што продају на улици, тачније испред њихових импровизованих тезги ретко ко застаје. Прилазимо центру и очекивао сам гужву, с обзиром да је било већ 21 и 15 часова. И опет се узненадих!, Не бих да бројим људе, али је толико било празно да ме просто срамота било. Ако узмемо у обзир да је био концерт Александре Дабић, Сање Ђорђевић и још једне певачице уз пратњу оркестра Мише Мијатовића- људи шачица. Осим тог празног простора, приметих да концерт још није ни почео.
При приласку цвентру , назвали су нас сестра и зет. Кажу да и они долазе на Котлић, па да се нађемо негде. Договорили смо се да се нађемо у центру. И они су брзо стигли и исто тако били изненађени.
Убрзо је почело и најављиван програм. Водитељка је свима пожелела добродошлицу и најавила вечерашњи програм. За њом је на бину изашла Алексндра Дабић. Почео је концерт. Миша Мијатовић је са својим оркестром одлично одсвирао. Ја који и нисам баш љубитељ таквих нота, морам рећи да сам уживао. Међутим, празнина и мртвило међу присутнима је оно што нисам могао избећи и оно што је утицало на моје расположење. Иако сам касно дошао, глат сам дошао до саме бине. „Празних“ простора у самом центру је било колико хоћете. Гужва се није ни осећала.
И не знам да ли због сиротиње у народа или пак „Због срамоте колико нам добро иде“ како каже наш премијер ВУчић, али пиблика је била тотално неприсутна. Осим, можда 50- ак омладинаца који су се уз алкохолна пића веселили и у глас певали заједно са наступом који је ишао. Како је време одмицало, грочански трг је постајао све пустији.
Ко зна, можда та подела на центар и на кеј је довела до свега тога. Многи са страна што су долазили нису ни имали појма да нешто постоји и у центру. Ранијих година је све то било на једном месту. Забава и за младе и за старије.
И било како било, Кева разочарана, није пронашла музику, ја сдруге стране у неверици како је атмосфера учмала. Због свега, одлучили смо да кренемо кући.
Срећа, успут смо наишли на локалну кафану у којој је било музике. То нас је мало орасположило, али горки утисци са котлића ће нам остати још дуго у сећању!
Жељко Маторчевић
