Nošen vešću LUDILO Koncert Goce Tržan i OK Benda u Grockoj (FOTO), reših da posetim 48. Svečanosti u Grockoj, poznatijeg u narodu kao „Kotlić“.
Prilazim Grockoj i primetih da ima gužve, odnosno automobila koji su bili parkirani „sa strane“ ulica. Broj mi se učini toliko veliki, te pomislih da će biti velika gužva, a u obzir uzeh i to da je subota. Kapiram većina je slobodna, te ako je je juče bila prepuna čaršija, kako napisaše pojedini mediji, danas će biti proporcionalno kao na Egzitu ili Guči, samo u Grockoj.
S obzirom da jebilo gotovo nemoguće parkirati pored ulica, reših da parkiram na parkingu iza zgrade opštine. Kako sam skrenuo u uličicu, prvo što sam video je jasno obeležen znak „P“- parking. Oh, pomislih, kako lepog iznenađenja. Jasno i lepo obeleženo da je parking odmah tu. Prilazim parkingu i videh nekakve narandžaste prsluke sa oznakama preduzeća koja praktično više ne postoje u Grockoj.
„Parking 200 dinara!“ skoro pa ljutito reče taj neki čovek u narandžastom prsluku, dok je njegova koleginica naplaćivala automobilu ispred. Ne znam samo da li je taj radnik bio ljutit zbog toga što su mu firmu prodali Talijanima, ili je imao nekih drugih problema, ali mi svakako ta naplata beše jako drska a i sumnjiva. Upitah da li imaju ovlašćenje za tu naplatu parkinga.
-„Ako hoćeš da uđeš plati, ako nećeš idi odavde, reče još više ljutito radnik u narandžastom…
Odmah sam znao „koliko je sati“. GO Grocka se dosetila na totalno nelegalan način da odere ovaj napaćen narod i po kojeg turistu. Nikakva odluka o naplati parkinga sigurno nije doneta ni na jednoj sednici SGO Grocka. Ne znam ni koje preduzeće ima šifru delatnosti da naplaćuje parking u Grockoj. Ono što me još više iznenadi to je patrola policije koji stoje gotovo na svakom ulazu u svaki parking i sve to nemo posmatra.
Nisam imao volje da se raspravljam sa radnikom koji naplaćuje, te odlučih da odem do Keja da tamo parkiram. Na prilazu keju, sa bilo koje strane, identična slika. Parking 200 dinara! Nemojte ni da pomislite da pitate zbog čega, kome i gde ide novac. Naićiće te na malopređašnju sliku.
Primetih i da su retki oni koji plaćaju. Videh da sa automobilima samo nastavljaju dalje i da idu ka restoranu „Afrika“. Odlučih da krenem za njima. Dosetljivi ljudi u narandžastom su kod Afrike postavili prepreke Beograd puta, kako neko slučajno ne bi prošao tuda. Međutim, besni meštani su te prepreke uklonili i glat su svi prolazili tuda. Do samog vašara.
A vašar-nikad manji! Isto toliko je bilo i posetioca, a bilo je negde oko 21 čas uveče, kada bi trebao biti „špic“. Jedan autodrom. Ringišpil, trambolina i još po neka zabava za mlade. Retko ko je na njima. Šatora dva do tri. Cene, od onog što videh, preskupe. Prasetina 1 500, jagnjetina za 200 dinara skuplja. S obzirom da je među mojim saptnicima bila i keva, koja je imala jarku želju da ode na muziku, jer kako kaže, poslednjih par godina joj nikada teže u životu nisu bile i hoće malo sebi da da „oduška“, počeh da zagledah ispod šatora kako bi negde seli. Prvo što sam zapazio je da su šatori izuzetno prazni. Po koji gost. I u tom razgledanju, nešto mi je bilo čudno. Nešto mi jednostavno nije davalo utisak da sam na čuvenom kotliću u Grockoj. I tu se zapanjim- Apsolutno nigde nema muzike pod šatorom, ali nigde! Zbog čega ne znam, ali iskreno **ebem ti vašar bez muzike pod šatorom!
S obzirom da nismo našli muziku, odlučismo da odemo do centra, gde je trebao da bude koncert narodne muzike. Od vašara pa do centra nam je trebalo isto toliko vremena kao i da su normalni uslovi, odnosno dani. Gužve jedva malo. Kod onih što prodaju na ulici, tačnije ispred njihovih improvizovanih tezgi retko ko zastaje. Prilazimo centru i očekivao sam gužvu, s obzirom da je bilo već 21 i 15 časova. I opet se uznenadih!, Ne bih da brojim ljude, ali je toliko bilo prazno da me prosto sramota bilo. Ako uzmemo u obzir da je bio koncert Aleksandre Dabić, Sanje Đorđević i još jedne pevačice uz pratnju orkestra Miše Mijatovića- ljudi šačica. Osim tog praznog prostora, primetih da koncert još nije ni počeo.
Pri prilasku cventru , nazvali su nas sestra i zet. Kažu da i oni dolaze na Kotlić, pa da se nađemo negde. Dogovorili smo se da se nađemo u centru. I oni su brzo stigli i isto tako bili iznenađeni.
Ubrzo je počelo i najavljivan program. Voditeljka je svima poželela dobrodošlicu i najavila večerašnji program. Za njom je na binu izašla Aleksndra Dabić. Počeo je koncert. Miša Mijatović je sa svojim orkestrom odlično odsvirao. Ja koji i nisam baš ljubitelj takvih nota, moram reći da sam uživao. Međutim, praznina i mrtvilo među prisutnima je ono što nisam mogao izbeći i ono što je uticalo na moje raspoloženje. Iako sam kasno došao, glat sam došao do same bine. „Praznih“ prostora u samom centru je bilo koliko hoćete. Gužva se nije ni osećala.
I ne znam da li zbog sirotinje u naroda ili pak „Zbog sramote koliko nam dobro ide“ kako kaže naš premijer VUčić, ali piblika je bila totalno neprisutna. Osim, možda 50- ak omladinaca koji su se uz alkoholna pića veselili i u glas pevali zajedno sa nastupom koji je išao. Kako je vreme odmicalo, gročanski trg je postajao sve pustiji.
Ko zna, možda ta podela na centar i na kej je dovela do svega toga. Mnogi sa strana što su dolazili nisu ni imali pojma da nešto postoji i u centru. Ranijih godina je sve to bilo na jednom mestu. Zabava i za mlade i za starije.
I bilo kako bilo, Keva razočarana, nije pronašla muziku, ja sdruge strane u neverici kako je atmosfera učmala. Zbog svega, odlučili smo da krenemo kući.
Sreća, usput smo naišli na lokalnu kafanu u kojoj je bilo muzike. To nas je malo oraspoložilo, ali gorki utisci sa kotlića će nam ostati još dugo u sećanju!
Željko Matorčević
