Silom prilika, danas sam od rodnog mesta do Grocke, koja je udaljena nekih 10- ak kilometara putovao Lastom. Sve me je podsetilo na moje tinejdžerske dane i te nezaboravne devedesete.
Prema javnom prevozu možemo zaključiti da li smo zaista mi neki ekonomski tigar ili smo samo balon koji će ubrzo pući. Prevoz je sve ređi, a polasci sve više otkazani. Bar jedno dvedeset i pet godina koristim Lastu, nekada svakodnevno, a danas ponekad. U tom vremenskom periodu se nikada nije desilo da iz Beograda od devet sati ujutru pa do podne, vikendom, nemate autobus. Ili, iz Dražnja da nema onaj čuveni polazak u podne za Beograd. Danas je to surova realnost.
Tačno se sećam kako su se autobusi otkazivali, kako su se kvarili… Kako smo ko sardine putovali, okupani znojem svih, čini mi se 300 putnika u autobusu. Na linijama je išlo „šta se imalo“. Viđali smo i putničke autobuse, odnosno one za međugrad, kombije, krntije…
Slično kao devedesetih, doživeo sam i danas. Polazak u pola 2 iz Beograda ka Dražnju je krenuo, ali mu je ubrzo pukao jastuk, pa je završio u garaži. Zamena, kao u dobra stara vremena, nije nađena. A onda je u pola tri došao kombi za Mladenovac koji je pokupio nas 50 ak u Grockoj. Vratio sam se u mladost, kada smo svi stajali jedan preko drugog.. Ti opojni mirisi koji su se širili kombijem…
Zatim vam kao šamar dođe realnost, i shvatite da ste vi u 21. veku u Srbiji koja, po rečima naprednjaka, nikada bolja nije bila. Sve to shvatite dok se vozite uništenim putem među „nikada više izgrađenim putevima“. Rupa rupu stiže, nedao Bog da se neka trudnica nađe u busu, tačno bi se porodila.
Pre toga sam gledao Narodnu Skupštinu u kojoj se spominje Grocka i kako su neki napredni ljudi otkrili identitet sigurne kuće. I nikom ništa, ma ni trunke sažaljenja. Kao i devedesetih, kada se rokne neko na ulici i nastavi se dalje kao da se ništa nije ni dogodilo. Prebijanja i tuča je bilo preko glave.
Interesantno je da ni u tim devedesetima, kada nam je najgore bilo, nije bilo ovoliko loših stvari. Ovde kod nas u Grockoj prebijaju novinara, pa drugom pale kuću, trećem nameštaju afere, a žene sa nejakom čeljadi, stavljaju na tacnu zločincima. I onda gledate razne napredne botove koji uopšte ne vide problem u tome i koji podržavaju zapravo takav rad.
I što da ne. Tapšali su Simonoviću, tapšali su Jutki, sada tapšu Panti ili Safetu iz Žagubice. Sutra će, kada ovo sve prođe, plakati na sav glas kako su bili opijeni, kako ih je Sloba, pardon Vođa slagao… Nije ni što su tapšali, zezne se čovek. Nego ni da se izvine nakon pravosnažnih presudi. Što bi rekao ožalošćeni otac iz Lučana, kojem je sin poginuo u Namenskoj, „Sve čovek do čoveka, sve ljudskost do ljudskosti, sve karakter do karaktera…
Tapšali su i tada napredni ljudi, ali ne ocu već onom ko mu sina ubi.
Žalosno je sve ovo. Sve više ne shvatam ovaj moj narod. Dokle će sve ovo otići? Verovatno kao i današnji polazak autobusa u pola dva sa Šumica. Puknuće jastuk i neće nas odvesti nigde nego do devedesetih. Samo ovoga puta mora doći šesti oktobar, da se ne bi ponovo vratili u devedesete, pa makar ostalo nas koliko i pod jednu šljivu, al da živimo, ne da umiremo, kao danas.
Željko Matorčević
Odaberi muziku koju voliš, klikni na start (play) i uživaj!
