Силом прилика, данас сам од родног места до Гроцке, која је удаљена неких 10- ак километара путовао Ластом. Све ме је подсетило на моје тинејџерске дане и те незаборавне деведесете.
Према јавном превозу можемо закључити да ли смо заиста ми неки економски тигар или смо само балон који ће убрзо пући. Превоз је све ређи, а поласци све више отказани. Бар једно дведесет и пет година користим Ласту, некада свакодневно, а данас понекад. У том временском периоду се никада није десило да из Београда од девет сати ујутру па до подне, викендом, немате аутобус. Или, из Дражња да нема онај чувени полазак у подне за Београд. Данас је то сурова реалност.
Тачно се сећам како су се аутобуси отказивали, како су се кварили… Како смо ко сардине путовали, окупани знојем свих, чини ми се 300 путника у аутобусу. На линијама је ишло „шта се имало“. Виђали смо и путничке аутобусе, односно оне за међуград, комбије, крнтије…
Слично као деведесетих, доживео сам и данас. Полазак у пола 2 из Београда ка Дражњу је кренуо, али му је убрзо пукао јастук, па је завршио у гаражи. Замена, као у добра стара времена, није нађена. А онда је у пола три дошао комби за Младеновац који је покупио нас 50 ак у Гроцкој. Вратио сам се у младост, када смо сви стајали један преко другог.. Ти опојни мириси који су се ширили комбијем…
Затим вам као шамар дође реалност, и схватите да сте ви у 21. веку у Србији која, по речима напредњака, никада боља није била. Све то схватите док се возите уништеним путем међу „никада више изграђеним путевима“. Рупа рупу стиже, недао Бог да се нека трудница нађе у бусу, тачно би се породила.
Пре тога сам гледао Народну Скупштину у којој се спомиње Гроцка и како су неки напредни људи открили идентитет сигурне куће. И ником ништа, ма ни трунке сажаљења. Као и деведесетих, када се рокне неко на улици и настави се даље као да се ништа није ни догодило. Пребијања и туча је било преко главе.
Интересантно је да ни у тим деведесетима, када нам је најгоре било, није било оволико лоших ствари. Овде код нас у Гроцкој пребијају новинара, па другом пале кућу, трећем намештају афере, а жене са нејаком чељади, стављају на тацну злочинцима. И онда гледате разне напредне ботове који уопште не виде проблем у томе и који подржавају заправо такав рад.
И што да не. Тапшали су Симоновићу, тапшали су Јутки, сада тапшу Панти или Сафету из Жагубице. Сутра ће, када ово све прође, плакати на сав глас како су били опијени, како их је Слоба, пардон Вођа слагао… Није ни што су тапшали, зезне се човек. Него ни да се извине након правоснажних пресуди. Што би рекао ожалошћени отац из Лучана, којем је син погинуо у Наменској, „Све човек до човека, све људскост до људскости, све карактер до карактера…
Тапшали су и тада напредни људи, али не оцу већ оном ко му сина уби.
Жалосно је све ово. Све више не схватам овај мој народ. Докле ће све ово отићи? Вероватно као и данашњи полазак аутобуса у пола два са Шумица. Пукнуће јастук и неће нас одвести нигде него до деведесетих. Само овога пута мора доћи шести октобар, да се не би поново вратили у деведесете, па макар остало нас колико и под једну шљиву, ал да живимо, не да умиремо, као данас.
Жељко Маторчевић
Одабери музику коју волиш, кликни на старт (play) и уживај!
