Мартин Нимелер (1892-1984), Немачки теолог и свештеник написао је стихове који се могу и данас , у неку руку, пронаћи у нашем понашању. Наравно времена су другачија, актери су другачији, ситуација је другачија , али понашање људи је идентично.
„Прво су дошли…
Прво су дошли по комунисте
А ја се нисам побунио јер нисам био комуниста.
Затим су дошли по Јевреје,
А ја се нисам побунио јер нисам био Јеврејин.
Затим су дошли по синдикалце,
А ја се нисам побунио јер нисам био синдикалац.
Затим су дошли по католике,
А ја се нисам побунио јер сам био протестант.
Затим су дошли по мене,
али тада више није било никога да се побуни .“
Ситуација слична и данас само се људи не одводе у логоре и на стрељање али се склањају у страну да не сметају лудилу у нарастању. Склањањем у страну појединаца у континуитету шаље се јасна порука, ћутите или сте ви следећи. И ћути се али то „следећи“ ће неуметно доћи. Један по један, константно одлазе а остали се не буне. Ћуте чувајући то мало што имају и лажу себе да ће опстати. Да ће се неко смиловати или да ће на њих заборавити. Неће! Негативна селекција је у току. Одстранити квалитет и постепено супституцијом увести …
Како такве назвати а остати политички коректан и не испасти мизантроп, или не испасти завидан и љубоморан?
Можда треба искористити нову реч која осликава површност новоконпонованог кадра а то је МЕДИОКРИТЕТ. Појаснио бих како ја тумачим особе које бих сврстао у ову ново-названу друштвену категорију. Кажем ново-названу јер то је само стручни појам за особине које се одавно познају само су се тада звали, полтрони, дупеувлакачи или на неки сличан начин који осликава такав слузави карактер.
Медиокритет је особа средње до ниже способности са јасно израженом субдакцијском способнишћу подвлачења или увлачења. Медиокритет зна да ћути али зна и да френетично одобрава сваку глупост и гадост која долази од њему надређеног лица. Ова појава није везана само за ниже нивое али што је ниво већи, јасније се виде и препознају особине и поступци медиокритета. На пример, медиокритет аплаудира и пре него газда заврши реченицу. Медиокритет се одриче пријатеља, кумова и блиских људи ако то шефу не одговара. Пораст броја медиокритета је директно пропорционалан порасту проблема у друштву. Што је друштво болесније медиокритети су важнији јер та врста обољења долази из домена психијатрије. Проблем је у глави, а глава се увек налазила горе осим главе медиокритета који имају пенетративно испољену жељу за сагињањем и за ретракцијом.
Не знам да ли неко разуме због чега ово пишем или , не дао Бог, да се неко препозна, мада медиокритетима није својствено да се препознају јер би им се онда згадило само сазнање сопственог постојања.
Овај текст је инспирисан последњим састанком Каравуковачко-Петровачко-Оџачко-Младеновачко-Раковичко-Грочанског одбора одржаног у Гроцкој, јер изгледа да се њих пар пробудило и схватило да то што они нису „комунисти, Јевреји, синдикалци, Протестанти“, неће их сачувати од тихе „сече глава“. Надам се да је тај глас, у овом мору сивила и безумља, назвао бих га гласом разума стварно осећа шта се дешава и да се дигао, не само да заштити себе, него и све нас. Мало је тужно што је остао усамљен. Добио је подршку али и даље скромну. Треба то много јаче. Гласније. Људскије. Будимо „мушко“ и ако је глас женски.
Само ћути али запамти ДОЋИ ЋЕ РЕД И НА ТЕБЕ али неће бити више никога да се побуни.
Горан Пекарски
Насловна: Илустрација, фотошоп
