Др Жељко Раниловић: О реформи примарне здравствене заштите

Стуб здравствене заштите, требало би да буде примарна здравствена заштита, а изабрани лекар, требало би да збрине 70% пацијената, док би се само 30% пацијената слало на виши ниво.

Добар стручњак се не постаје на специјалистичким студијама, као што многи сматрају, већ на основним студијама, које трају шест година, и стицањем искуства кроз рад. Лош лекар, не може бити ни добар специјалиста, јер специјалистичке студије служе да лекара додатно обуче за одређену ужу област, и да својим знањима и вештинама буде увек доступан консултант изабраном лекару, а не да лечи апсолутно све пацијенте, који болују од обољења из његове специјалности. Пацијент је целина, а не један орган.

Доктори медицине, након завршеног Медицинског факултета поседују велико знање и огроман број вештина, али тренутни здравствени систем, онемогућава их да било шта од тога примене у пракси. Лекар опште медицине дневно прегледа у просеку 40 до 50 пацијената, а често и много више, што је мање од 5 минута по пацијенту. Од увођења ИЗИС-а, баве се тражењем термина за преглед специјалисте, по установама, штампају упуте, уносе електронске рецепте, са туђих извештаја, које је прописао други лекар, упућују на болничко лечење или на различите комисије. Не бих никога да увредим, али за све наведено, довољно је да особа буде писмена, и обучена за најосновније вођење медицинске документације. Лекарима опште медицине одузето је право да раде интервенције, као што је испирање ушију, постављање шава, отоскопски преглед ушију и слично.

Од силног гледања у компјутер, дешава се да лекар опште медицине заборави ко седи испред њега, и да почне погрешном пацијенту да куца терапију. Због свих тих ограничења, пацијенти их сматрају бескорисним, и делује им да је изабрани лекар опште медицине само препрека на путу до специјалисте, а код специјалисте термина нема. Пацијент, код кога се сумња на карцином дебелог црева, не може да стигне до гастроентерохепатолога, јер су термини заузети пацијентима који имају инфекцију бактеријом Хелицобацтер пyлори, где ерадикациону терапију и контролу може да обави и лекар опште праксе.

За пацијента са кардиомиопатијом нема места код кардиолога, јер су термини попуњени пацијентима са високим притиском. Такав пацијент може се комплетно обрадити код свог лекара опште медицине, јер он зна да измери притисак, сними и прочита ЕКГ, послуша срце и плућа, прегледа лабораторијске налазе и уведе терапију. Пацијент са Кушинговим синдромом не може да дође до ендокринолога, јер се ендокринолог бави увођењем терапије за почетни дијабетес мелитус, тип 2, што може урадити и лекар опште медицине, и у свом дому здравља заказати све потребне прегледе намењене дијабетичарима за рано дијагностиковање компликација као што су ултразвучни преглед абдомена, преглед офталмолога и слично. За све наведено нема времена, јер то све захтева 20 до 30 минута по пацијенту.
Осим што држава и пацијенти лекаре опште медицине препознају као „скретничаре“ и административне раднике, слично их препознају и колеге, специјалисти на клиникама. Тако на пример, када реуматолог жели да његовог пацијента прегледа гастроентеролог, он најчешће не жели да му напише упут што је свега 2 минута додатног посла, јер је за њега понижавајуће да пише упуте. Најчешће у свој извештај напише да је потребан преглед гастроентеролога, а пацијенту каже да иде у дом здравља да му се напише упут.

Све ово доводи до демотивације лекара опште медицине да раде на свом усавршавању, па они који не упишу специјализацију из неке конкретне области, упадну у безвољност и раде без удубљивања.
Постоји и специјализација из опште медицине, која траје додатне четири године, али она нема превеликог смисла, јер доктор медицине и специјалиста опште медицине обављају идентичан посао, па тренутно једини смисао ове специјализације, огледа се у томе да изабрани лекар – специјалиста, не буде хијерархијски инфериоран у односу на специјалисте на клиникама.

Најављено формирање породичне медицине, и увођење специјализације из породичне медицине, уместо досадашње специјализације из опште медицине, само је мењање форме, али не и суштине. Људи породичног лекара замишљају као лекара који иде по кућама, са лаптопом и опремљеним аутомобилом – мини амбулантом, али са кадровским капацитетима и опремом коју имамо, то није могуће. Уосталом, за тешко оболеле пацијенте, који су непокретни, и сада постоје посебне службе за кућно лечење, које имају врхунски обучен кадар, али у недовољном броју, и такође су оптерећени свим набројаним административним пословима, као и доктори на општој медицини.
Модел породичне медицине је само терминолошко и формално просипање из шупљег у празно, који би додатно закомпликовао већ ионако алармантно лоше стање.

Решење је једноставно, потребно је утростручити број лекара у домовима здравља, обезбедити им опрему и услове за рад, и дати плате исте као у земљама западне Европе, јер су и цене живота исте, и они ће бити мотивисани да раде и усавршавају се у својој установи. Овлашћења директора, морају се ограничити, критеријуми за запошљавање морају бити унапред дефинисани и јавно доступни, а упис на специјализације треба да буде дефинисан правилницима медицинских факултета, а не установа које упућују лекаре на специјализацију, како би се сузбио било какав непотизам и злоупотребе.
Тада ћемо заборавити на причу о мењању назива занимања.

Др Жељко Раниловић
потпредседник Новог синдиката здравства