Почетна » Грочански божур заливен водком

Грочански божур заливен водком

Писмо читаоца-лични став

од Жиг Инфо
0 коментар

Староседеоци су народ који дуги низ година, векова настањују одређена подручја. У нашој малој варошици Гроцка староседеоце називају оне људе којима породично порекло датира у Гроцкој бар преко 50 година. Гроцка је по попису из 1950. године имала око 3000 становника, данас 2022. године броји око 9000 становника.

Моја породица је дуго настањена у Гроцкој, више од једног века, самим тим и себе сматрам староседеоцем.

Нажалост неке ствари све више почињу да ми сметају у месту где сам рођен, неке чудне се ствари дешавају дуги низ година, једноставно као место идемо у погрешном смеру, како ми се чини. Све то почиње да ме узнемирава доста и плаши ме за будућност моје деце.

Пре неки дан читајући по друштвеним мрежама налетео сам на једну слику која ме доста погодила и потресла. Не зато што је страшна, него зато што је доста истинита.

90 -тих година прошлог века је најтежи период за моју породицу. Имали смо солидан живот, већином смо се бавили пољопривредом. Имали смо домаћу храну из наше баште, гајили смо свиње, имали две краве музаре, једноставно стандардна прича једне просечне грочанске породице.

Најтежи тренутак је био 1993. године када ми је син стасао за војску и када сам га испратио у исту. После четири месеца регрутован је и послат у рат у Хрватској. Нажалост убрзо је рањен, да кажем срећом у руку, тако да је из рата извукао живу главу и данас је хвала Богу ту са својим потомцима.

Као и све општине у Србији тих 90- година и Гроцка је примила одређени број избеглица из Хрватске и Босне. Преко пута моје куће налазио се повећи плац, који је веома брзо испарцелисан и продат на мање парцеле.

Купци су били већином Срби избегли са подручја Хрватске, тако да су веома брзо населили цео плац и за само годину дана почело се са изградњом три куће. Општина је веома брзо довукла и водоводну, канализациону мрежу, уличну расвету и целу инфраструктуру коју, нажалост, моја породица и ако покушавајући дуги низ година да издејствује исто није добила.  Наравно имао сам и ја од тога корист, увео сам и воду и канализацију у своје двориште.

Двехиљадитих година после само 7-8 година од рата, њихове су куће биле са новом фасадом, ограђена и уређена дворишта а моја, нажалост, као да је време стало, последње улагање је било још пре 90 године. Мало ме срамота увек било од њих, ал носио сам се са тим.

Били су добре комшије, нисмо се превише дружили, ал се увек редовно јаве. Њихових пар укућана је било запослено у Општини и у неким предузећима, и увек кад сам их питао изашли су ми у сусрет, да ми нешто ситно заврше.

Некако су сви они били сналажљиви него ми који смо рођени овде.

Од мог кума сам, можда, добио најбољи одговор зашто је то тако.

Каже кум да су они живели у таквом подручју где су имали противнике, хрвате, муслимане, и они су научили да се боре, да се међусобно вуку, и они су сад то пренели овде, тако да ће нас староседеоце да гледају као противнике, и једног дана биће и код нас по њиховим правилима све.

До моје куће дуго се продавао плац који сам ја увек желео да купим за другог унука, да њему сазидамо кућу ту. Мало га је продавац преценио, ја нисам могао да испоштујем ту цену тренутно, али реко ај за годину дана неће  ваљда да се прода, да накупим још мало пара ако могу.

Једног дана затекнем у плацу аутомобил регистарских ознака ПР. Приђем и уђем са људима у причу, они кажу да су нове комшије са Косова су, доле постаје густо па су купили плац да направе кућу јер је питање кад ће да их протерају са Косова.

За пар месеци ниче кућа на три спрата најлепша у крају. На међи са мном подигли зид 2 метра висине целом дужином. За ових 15 година колико су ту, никад нисам похватао ни шта раде ни чиме се баве, мало буду ту, мало кажу иду на Косово, двоје старијих људи једино живи ту стално и са њима мало што се испричам. Имају троје деце кажу те раде на Косову, те у Министарству па при Општини, видим само да возе скупоцена кола, да ли  су службена или њихова не знам, све црне нове лимузине.

Ја се само питам како.. Моји двеста година овде живе, једва накупимо прозор дрвени да заменимо са алуминијумским, а они преко ноћи све заврше.

Ал мој кум увек има најбољи одговор. Он каже да су они навикли на Косову да имају противника и да се боре против Албанаца, и они овде има да нас гледају као у њих, јер морају да буду против неког, тако су навикли.

Каже да су они имали неко имање поред Приштине, и да су им Албанци понудили огромну цену, 10 пута већу него што вреди, те да су продали и купили три стана у Београд и направили ову кућу поред мене.

Данас кад нисам пао у несвест. Излази први комшија и каже ми веома нејасно „Добер ден“.

Једва се споразумесмо на српско-руском језику. Купио кућу од мог комшије Косовара. Претплатио је, кад сам чуо колико, нисам могао да верујем.

Седим већ два сата и размишљам, дал сам ја као староседелац проклет, где сам погрешио ни сам не знам, суза сузу стиже, једе ме у души. Син и снаја ми једва преживљавају од пољопривреде, ја и баба на минималној пензији, старији унук отишо у иностранство да ради на броду, млађи унук ради код приватника 10 сати дневно, аутомобил у дворишту преко 15 година стар, фасаду на кући још нисмо ставили.

У цркву сам грочанску одлазио од своје ране младости, 50 година се знало како се понаша, никад нисмо клечали на молитви, за славу, крштење и венчање смо куповали белу свећу, у бокал смо точили свету водицу, помагали смо сви колико смо имали. Данас више и нема тих наших обичаја, како се ко насељавао  у већем броју, тако су се и све ове ствари мењале. Слабо више и виђам старе Грочане да долазе.

Зашто ми који смо свој на своме овако прођосмо? Комшије које су избегле из Хрватске данас се хвале са хрватским пасошем како могу да путују по Европи где хоће. Како им је много лепо кад летују на Хрватском приморју.

Више од половине запослених у општини, предузећима, полицији је пореклом са Косова, и они су већином директори, функционери, руководиоци, шефови.

Доста њих је са неком високом школом запослени и тиме се хвале, а кад поразговараш са њима, ни осам разреда не би им дао да имају.

Много кућа у Гроцкој је у власништву људи са Косова, они немају емоција нити су претерано везани за њих. Плаши ме да ако потраје овај рат у Украјни и Руси буду куповали по Гроцкој куће , да не доживимо судбину Косова, да нам матерњи језик сутра буде Руски, да већина становништва буде Руско.

Ја сигурно нећу бити жив да све то видим, ал не би волео из гроба да ме иселе. Не мрзим никога и научен да поштујем сваког, али ме све ово забрињава.

И ако сам веровао у слоган „За нашу децу“, сад ми је у глави само слоган „Плашим се за нашу децу“

 

 

Старији Грочанин

Можда ти се свиди

Оставите коментар