Влада то неко слепо веровање у неписано “правило“ на балканском полуострву које отприлике каже да жена која се уда и роди децу треба да се бави искључиво децом, кућом а нарочито задовољавањем своје јаче половина. У ординирању између те три тачке, не треба да се бави ничим одеређеним и битним да не би запоставила неки сегмент тог троугла. Све би то било у реду да жена умире након брака па јој баш ни не буде битно шта се даље дешава и да јој тај троугао без икаквог додатног активирања не представља пут у меланхолију.
Како жене не умиру после формирања брачне заједнице, а ни после рођења детета, њима је потребно да имају своје време: време које ће испунити оним што поред мајчинства и брака воле да раде. Потпуно је сувисло мислити да је жена створена само да би штанцовала децу као на покретној траци за производњу хлеба и ситног пецива. То просто није тако. Жене нису створене само да би биле део репродуктивног ланца и одгајивачи и васпитачи деце и својих мужева.
Шта више, жене које говоре да им је једино битна породица и да их не занима ништа са стране, или дебело лажу или још увек нису свесне тога да је просто свакој од њих потребан неки издувни вентил, нешто што ће им бити налик катарзи пре него што се; мртве уморне од целодневног јурцањна за децом, кувањем, пеглањем, прањем и титрањем мужевљевих јајца; сруше у кревет.
Да се разумемо, родитељство је нешто најлепше што се може десити људском бићу. Жени нарочито, јер је углавном она та која је свеприсутна у одрастању тог детета. Али, оно што је такође битно је и то да жена нађе себе у још нечему осим у улози мајке и супруге, јер свако људско биће има потребу да осим у кући, буде креативан и користан на још неком пољу.
Класичан хомо балканицус се неће сложити са тим, јер је он по неком дифолту увек у праву и једини који заслужује комад личног слободног времена јер је он тај који највише привређује и доноси хлеб у кућу. Како су се времена битно променила, па данас и жене зарађују, а често и знатно више од својих јачих половина, то правило не би требало да важи. Међутим, оно је и те како присутно, што је вероватно већ ствар безобразлука.
Да нагласим, шовинизам исто као и феминизам није здрав ни у ком случају и свакако су обе поделе врсте екстремизма. Најидеалније је да свака особа, без обзира на пол, има комад свог неба и времена. Најидеалније је да се уопште не доводи у питање тако банална ствар као што је заслужено слободно време.
Али не! Зашто би се жене бавиле нечим другим кад имају породицу!?
Вероватно због менталног здравља, односно катарзе и ширег когнитивног процеса, чиме се растерећују, избацују наталожене негативне емоције, и самим тим постају много опуштеније, што за собом повлачи и то да ће далеко ефектније и ефикасније обављати све оно што спада у дужности жене, мајке и домаћице. Да не говоримо да ће и и те како бити много бољи пример својој деци кад се нефрустриране и неискомплексиране буду бавиле њима. А вероватно ни мужевима не би биле толико излизане и досадне ако би са собом увек носиле позитивнију енергију, далеко позитивнију него да се затворе у кућу и посвете само томе. Лично мислим да не постоји ништа лепше него кад мушкарца који се враћа с посла дошека насмејана жена коју не боли глава кад год се он дотакне њеног колена.
Свет би вероватно било далеко лепше место за живот да није тих бројних неписаних правила, измишљених да би се направиле непостојеће поделе између душа. Можда у том случају не би било толико исфрустрираних и искомплексираних жена, а самим тим и мушкараца јер таква жена своје фрустрације шири и на свог мушкарца. Што опет повлачи и много здравије и квалитетније окружење за одрастање деце, деце која ће, угледајући се на родитеље, једног дана постати слични људи.
Па се питам, зашто себи намећемо правила која су важила још у мрачном средњем веку? Да ли зато што не умемо даље од тог истог периода или зато што просто волимо да будемо бахати и безобразни према женам које су нам пре свега мајке?
Да ли је могуће жену сматрати женом ако она поред улоге супруге и мајке има и неку споредну улогу? Колико нам је још миленијума потребно да схватимо да су и жене жива бића, да нису ствари које се с једне дужности пребаце на другу и којој је исто тако потребно да се посвете стварима које воли?
А да не заборавимо једну јако битну ствар: жене су нас донеле на свет, не роде, а чини ми се да је све више поштовања и толеранције за роде него за жене.
Ивана Пекић
