Драшковић је Вук који је у последњих тридесетак година више пута променио политичку длаку. Али, ово његово најновије “лињање” срамотни је змијски свлак тог политичког лажова и превртљивца
Одавно једна реч, и још притом лаж, није тако болно увредила и заболела Србе, тј. оне који се још не стиде и не боје да се тако осећају, као изјава Вука Драшковића да су српске гранате убиле 12.000 цивила у Сарајеву, а од тога 2.000 деце.
Што не појасни, којих цивила Вуче, имају ли они своје национално име, јер се и ратовало и пуцало због тих именица и појмова.
Драшковић је Вук који је у последњих тридесетак година више пута променио политичку длаку. Али, ово његово најновије “лињање” (пролећно одбацивање зимског крзна) срамотни је змијски свлак тог политичког лажова и превртљивца, каквог одавно није родила наша мајка. Још од времена када је пре петнаестак и више година изгубио власт и моћ међу Србима, он од тада почиње све јаче да “завија” над њиховим ратним кривицама и злочинима, којих несумњиво бијаше, али ни близу онолико и поготову не оних које Вук из својих чељусти сипа у јавност.
Након што је хракнуо на сарајевске српске жртве, Вук је потом казао да цела Србија треба да подели судбину нацистичке Немачке, призна ратне поразе и злочине, подвије реп, савије кичму и сву кривицу за деведесете прими на себе.
Још је Стеван Сремац на почетку 20. века јетко приметио да многи Србин кад изгуби власт, те постане неважан или независан, одмах пређе на супротну страну. Као да је у Вука гледао, док је то записивао.
Зашто Вук откопава сарајевску ратну гробницу оваквим изјавама? Вероватно је нањушио неку корист од видљивог, долазећега јаког вала прогона свакојаких ратних криваца који живе у Србији и чијим судбинама Србија мора да калдрмише уски, дуги и кривудави пут ка Европи. О.К.
Вукови ионако живе од меса туђих живота. Али, зашто заборавља своју улогу у свему томе? Сећа ли се Вук почетака ове наше свеопште калварије, што би рекао Крлежа. Сећа ли се осамдесетих и свог романа “Нож”, који је разбуктао старе страсти, омразе и прокрварио незарасле ране између Срба, Хрвата и муслимана. Сећа ли се својих тадашњих изјава и речи да ће “одсећи руку сваком муслиману који том руком дигне турски барјак у Рашкој”, помисли ли каткад, кад остане сам са собом (а неки циници сматрају да је то најгоре могуће друштво) да је његова кривица за потоњи ратни пожаре повелика. Да је био међу првим ратним хушкачима на овим просторима, а у Срба можда и први.
Сарајево је најмистериознија и најдубља српска рана у протеклом рату. У њему је ратни пожар, у коме је изгорела заједничка Босна, и запаљен. Ту су основане националне партије које су рат и хтеле и покренуле. Град је гориео и с вана и изнутра три и по године, у његовом пепелу је сахрањено хиљаде живота, али српских далеко највише.
Према многим проценама и испитивањима, око 8.000 Срба из Сарајева лежи незнано где, многи у вртачама и казанима око самог града. По томе је Сарајево други Јасеновац.
Зна ли Вук да су српске гранате са околних брда убијале без икакве “националне навигације”, да су муслиманске парамилиције вршиле свакодневне одмазде и ликвидације Срба цивила, да би се осветиле за смрти својих Сарајлија, али и за војничке поразе на другим местима. Убијали су Србе и да им узму имовину, узимали су им новац да их (као) изведу из града а онда бих одвели под снајперски метак. Убијали су их и да дођу до њихове лепе жене и кћерке.
У Сарајеву је постојало око 140 логора за Србе, у којима је силован велики број Српкиња. Формирана је 2006. године Комисија за утврђивање истине о страдању Срба и осталих у Сарајеву, која је радила само пола године, јер су је бошњачки чланови минирали. Радећи у њој, сазнао сам на пример и за овај начин ликвидације Срба у ратном Сарајеву: криминалци ухвате Србина који има добар стан, изведу га на терасу и убију тако што га баце на плочник. Потом позову регуларну полицију да направи увиђај, али како? Приведу друге Србе, “очевице”, који потврде и потпишу да су видели да је човек сам скочио са терасе свога стана, да је извршио “самоубиство”, јер му је додијао рат али и “срамота што његови пуцају с брда”.
Бошњачка страна данас има у својим досијеима мноштво таквих “веродостојних” записника о српским ратним самоубиствима. А ми, ето, имамо Вука Драшковића! Политичку пудлицу која пуже и лиже табане свакоме ко га може поново попети на било какво брдашце нове власти и моћи, бацајући иза себе и у себе заборав о сопственој кривици и одговорности за крваве деведесете.
Тај део сећања он је слатко преспавао, исписујући Србима данас, кад им није много лакше него у деведесетим, нову народну сентенцу: Србин је Србину Драшковића вук.
Мирослав Јанковић, Новости
