Не у тако давној историји, у кризним временима је нацистима успех донело право беспризорно понављање пропагандних формула, ограничавање на неколико тема, одбијање да се служи рационалним програмским језиком демократских партија, потпуно изостављање сваког диференцирања, агресиван наступ, онечовечење сваког политичког противника и целих етничких, полних или религиозних група и њихово претварање у непријатеља или „штеточине“.
Чему сада служи све што знамо о Министарству народног просвећивања и пропаганде? Па, томе како да лакше препознамо данашње демагоге.
Они одбијају да диференцирају. Не одговарају на питања већ нападају саговорника. Понављају једноставне лажи јер не робују „доктринарности истине“. Контролишу оне канале комуникације који најшире задиру у масу. Емоционализују и драме, поједностављују до приглупог нивоа презирући рационални дискурс. Они немају политичке конкуренте већ непријатеље које свакодневно вербално дехуманизују.
Сви су они на неки начин Гебелсови баштиници, макар деловали у парламентарним демократијама, чије механизме злоупотребљавају да би приграбили ресурсе и моћ.
Професор Жарко Видовић, историчар уметности из Сарајева, који је био у злогласном концентрационом логору 1942. године, испричао је како су Србе 1942. на Ђурђевдан затворили у сточне вагоне и, по наређењу НДХ, полиција их је повела на “ђурђевдански уранак”.
– На вагонима је писало: 7 коња или 40 војника, а нас су смештали по 200 људи у један вагон, тако да у њима није било места ни за стајање, а камоли за седење. Није било ни довољно ваздуха, а о води и храни и да не говоримо – сведочи Жарко Видовић.
Од 3.000, колико их је кренуло из Сарајева, у Јасеновац је стигло 2.000 душа, а њих две стотине је на крају рата преживело тортуру.
Нажалост, ни народи који су претрпели удар нацизма све до данас нису имуни на пропагандна опсенарства ауторитарних вођа који немају ни савест ни част, али знају да употребе гебелсовске вештине у завођењу маса.
Ускоро ће се одржати највећи митинг, након највеће треагедије у Срба. За тај митинг, биће спремљено 2 200 аутобуса. Издат је и декрет о обавезном уласку у аутобусе. Некада је Нацистички језик је био пун суперлатива. Он истиче „величину“ неких личности и њиховог учинка. Често се употребљавају јаки изрази: „јединствено“, „гигантско“, „историјско“, „тотално“, „стравично“. Требало би снимати улазак у аутобусе, нека остане записано.
Може ли се умаћи поремећеним вођама и анонимној гомили која их следи? Нарочито када им на располагању додатно стоје технике бесконачног ријалитија и клоаке интернета?
Једини излаз из вечног пропагандног жрвња било би одбијање грађанина да одустане од савести – одбијање да буде зрно песка, да буде бесловесни део гомиле.
Приредио:
Жељко Маторчевић
