Kako me služi sećanje dobro a imam dovoljno godina, da se sećam kada je autobus 301 išao kroz centar Grocke, pa je kasnije napravljena pešačka zona. Sećam se i toga kada je pravljena pešačka zona mislim da je Blaža bio na vlasti ali to je sad nebitno.
Kada se pravio centar Grocke bila je priča da je tu trebao da bude mermer, pa da je ta pešačka zona trebala da bude do crkve ali pratile su tu izgradnju centra i neke druge anegdote.
Jednom prilikom drugar mi je pričao da je njegov brat i neko njegovo društvo u sred noći maznuli valjak i vozili ga čak gore do Rajka. Kaže bili su pripiti vraćali se u zoru sa neke žurke.
Kako sam tada bio srednjoškolac bi sam sklon da poverujem u razne priče.
Kada se centar izgaradio svi su se tu okupljali , preko dana stari, predveče mladi roditelji a pred noć mladi pa tako do pred zoru a u zoru eto ih prodavci sa pijace te se činilo da taj centar neprekidno živi.
Tu su se uveče družili mnogi a mnogi su u tom centru upoznali svoje današnje supruge. Sećam se da si tu uvek mogao da sreteš nekog čak i u one sitne sate pred zoru. Pa tako negde u tri ujutru sretnemo se ja i drugar i počnemo neku priču pa naiđe neki njegov drugar pa naiđe drugar od drugara i tako redom. Pa kad počne priča nikako da se rastanemo. Legedarna priča koja je kružila centrom o tome kako su se sreli dva drugara u sitne sate.
Jedan pita drugog. Odkud ti?
-Evo vraćam se sa slave. Iz jednog džepa vadi parče pečenja
Dobro bre pa štaće ti pečenje dal si normalan.
A ovaj drugi u pripitom stanju upita.
– hoćeš ti malo ima i sarma?
Jeste sarma!
A ovaj iz drugog dzepa izvadi sarmu.
Tako bile su razne ljubavi , svađe i anegdote u tom našem centru.
Kad ti se sviđa neka devojka silaziš u centar svako veče jer znaš da će i ona sići u centar tu da sedi sa drugaricama na klupi. Lepa su sećanja za taj naš centar. Tako je bilo sve dok jednog dana neki ljudi nisu došli i ukrali nam centar i ostavili nam njihovu čaršiju.
Ja od tada ne idem u centar, nekako jesu to te iste kocke ali otkad centar nije centar nego tamo neka čaršija nekako kao da je to drugo mesto.
Više nema onih ljudi koje sam sretao u tom cetru.
Nekako osećam kao da ta njihova čaršija, hoće da mi ukradu sve ono lepo i loše mada je uglavnom bilo lepo druženje sa prijateljima. Kao da pokušavaju da mi ukradu sva sećanja koja sam tu preživeo. Tim oduzimanjem da kažem „idem u centar“ i nametanjem da kažem “idem u čaršiju“ kao da idem na neko drugo mesto koje nema veze sa mojim sećanjem.
Nekako ta reč čaršija je malograđanska i asocira me na neka davna vremena kad su Turci nabijali ljude na kolac.
Eto više ne idem tamo bojim se da će da mi čaršija ukrade sva sećanja i sve noći sa mojim drugarima koje provedosmo u cetru i sve one teorije i sve one priče o snašim sipatijama.
Ne idem više tamo dok mi ne vrate moj centar koji je deo moje duše.
Pitam se ko je to od svih nas uzeo naš centar i proglasio ga čaršijom kao da ga je proglasio svojim. Da prijaviš policiji ne ide on je tehniči tu ali kao da ga nema.
Kad me neko pita hoćeš na kafu, ja pristanem ako idemo u centar ali ako idemo u čaršiju neću, živ pa makar me na kolac nabili Turci janjičari neću u mračno doba, neću da sam obor knez hoću, da sam građanin, hoću da prošetam centrom.
Ivan. B-B
