Како ме служи сећање добро а имам довољно година, да се сећам када је аутобус 301 ишао кроз центар Гроцке, па је касније направљена пешачка зона. Сећам се и тога када је прављена пешачка зона мислим да је Блажа био на власти али то је сад небитно.
Када се правио центар Гроцке била је прича да је ту требао да буде мермер, па да је та пешачка зона требала да буде до цркве али пратиле су ту изградњу центра и неке друге анегдоте.
Једном приликом другар ми је причао да је његов брат и неко његово друштво у сред ноћи мазнули ваљак и возили га чак горе до Рајка. Каже били су припити враћали се у зору са неке журке.
Како сам тада био средњошколац би сам склон да поверујем у разне приче.
Када се центар изгарадио сви су се ту окупљали , преко дана стари, предвече млади родитељи а пред ноћ млади па тако до пред зору а у зору ето их продавци са пијаце те се чинило да тај центар непрекидно живи.
Ту су се увече дружили многи а многи су у том центру упознали своје данашње супруге. Сећам се да си ту увек могао да сретеш неког чак и у оне ситне сате пред зору. Па тако негде у три ујутру сретнемо се ја и другар и почнемо неку причу па наиђе неки његов другар па наиђе другар од другара и тако редом. Па кад почне прича никако да се растанемо. Легедарна прича која је кружила центром о томе како су се срели два другара у ситне сате.
Један пита другог. Одкуд ти?
-Ево враћам се са славе. Из једног џепа вади парче печења
Добро бре па штаће ти печење дал си нормалан.
А овај други у припитом стању упита.
– хоћеш ти мало има и сарма?
Јесте сарма!
А овај из другог дзепа извади сарму.
Тако биле су разне љубави , свађе и анегдоте у том нашем центру.
Кад ти се свиђа нека девојка силазиш у центар свако вече јер знаш да ће и она сићи у центар ту да седи са другарицама на клупи. Лепа су сећања за тај наш центар. Тако је било све док једног дана неки људи нису дошли и украли нам центар и оставили нам њихову чаршију.
Ја од тада не идем у центар, некако јесу то те исте коцке али откад центар није центар него тамо нека чаршија некако као да је то друго место.
Више нема оних људи које сам сретао у том цетру.
Некако осећам као да та њихова чаршија, хоће да ми украду све оно лепо и лоше мада је углавном било лепо дружење са пријатељима. Као да покушавају да ми украду сва сећања која сам ту преживео. Тим одузимањем да кажем „идем у центар“ и наметањем да кажем “идем у чаршију“ као да идем на неко друго место које нема везе са мојим сећањем.
Некако та реч чаршија је малограђанска и асоцира ме на нека давна времена кад су Турци набијали људе на колац.
Ето више не идем тамо бојим се да ће да ми чаршија украде сва сећања и све ноћи са мојим другарима које проведосмо у цетру и све оне теорије и све оне приче о снашим сипатијама.
Не идем више тамо док ми не врате мој центар који је део моје душе.
Питам се ко је то од свих нас узео наш центар и прогласио га чаршијом као да га је прогласио својим. Да пријавиш полицији не иде он је техничи ту али као да га нема.
Кад ме неко пита хоћеш на кафу, ја пристанем ако идемо у центар али ако идемо у чаршију нећу, жив па макар ме на колац набили Турци јањичари нећу у мрачно доба, нећу да сам обор кнез хоћу, да сам грађанин, хоћу да прошетам центром.
Иван. Б-Б
