Кажу, детињство је најлепше доба у животу – не плаћаш рачуне, не бринес шта ћеш сутра јести, ко ће купити хлеб и да ли ћеш имати за бензин. Речју, не бринеш ни због чега. Важно ти је само кад ћеш изаћи напоље, да ли ће те позвати најбоља другарица да ти исприча шта јој је Милош из VI/3 рекао јуче или шта чеш добити за Нову годину.
Ја сам ’88. годиште. Ове године ћу напунити 27, што ме помало забрињава – то вам је онај синдром приближавања 30-ој. Него, то сад није тема.
Пре неколико дана била сам сведок, за мене нимало лепог призора. У подне, по највећем сунцу на 35 степени морала сам у пошту, да ми узму паре. Иначе, живим у Јерковићу, који је један од оних београдских крајева који може да се похвали многобројним парковима, зеленилом и местима на којима су старије, моја, па и неке генерације после, одрастале.
На њима смо први пут потрчале, заиграле ”између две ватре”, играле фудбал са дечацима, гледале их, бодриле, играле ”Американца” у 9 ујутру усред јула, па нас комшије критиковале, простирале ћебиће и смештале своје барбике у најлепше ”собе” на игралишту, први пут се заљубјивале… Али нисмо имале компјутере, интернет нити Фејсбук.
Због тога ме је ситуација од куће до поште баш сломила. На том истом игралишту затекла сам НИКОГ. Један момак је тек наилазио носећи кошаркашку лопту испод леве мишке. Био је сам. ОК, било је подне и упекло је, али то никако није оправдање. У ствари, не би требало да буде. Моји вршњаци и ја напољу смо, нарочито у току распуста, проводили време од 9 ујутру до 9 увече, са паузом за ручак. И, онда када би нас родитељи или баке и деке звали кући, измишљали смо изговоре за ”још мало” или ”још 10 минута”. То је имало својих чари. Чак и када би нас понекад изгрдили што смо закаснили 15, 20 минута до сат, поподне бисмо опет својим шармом изнудили од њих дружење са пријатељима иако, можда, нисмо заслужили. Е, то је било детињство.
Свакакве лепе и ружне ствари дешавале су нам се управо на улици, у парку или на дрвету док смо брале шљивциге. Биле смо продавачице (тукле смо се која ће да ради на каси), манекенке, певачице, свађале се која ће да буде Касандра, лепиле омиљене фудбалере и кошаркаше тога доба у свеске на коцке, маштале о томе шта ћемо бити кад порастемо… Све то смо радиле заједно и лагано, скоро неприметно одрастале и сазревале.
Данас ме је пустош на улици мало омела. Искрено, нисам је очекивала, али ме нимало није зачудила. Кроз главу ми је прошла мисао: ”Где ли су та деца?” Немогуће је да је цео Јерковић на мору или базену, а не желим да поверујем да су код куће над својим виртуелним животима. Другарице су данас очигледно другарице ”издалека”. Није ми јасно како оне деле своје тајне, како разговарају када се виде један на један. Страх ме је да је Фејсбук постао главно место окупљања јер оно што си тамо написао и рекао видеће сви твоји пријатељи, па се мисле ”шта има и да се виђамо, све сам рекла”. Тамо се девојчице заљубљују у профилне фотографије клинаца, који више ни не знају како изгледа кошаркашка лопта, док се ти исти дечаци више не окрећу за оном која је најбоља у одељењу већ која је најцрња од соларијума.
Спуштају ћи се низбрдо ка пошти, прошла сам поред теренчета за фудбал. Јерковчанима је познатији као ”онај код стазе смрти”. Тек тамо није било никога. На том месту сам се први пут загледала у једног Ненада и стално сам чекала да се окрене, па кад да гол мени пуно срце. Откуд знам, данас се то ваљда ради на Инстаграму кад лајкујеш фотку испред огледала. Не знам.
На свим тим теренима први пут сам научила и шта значи кућни ред. Нису моји родитељи неваспитани и необразовани, али једноставно неке ствари се ”уче и на асфалту”. Сећам се да смо толико галамиле једног поподнева седећи на популарним ”стубићима”, кад нас је Станојка са другог-трећег (више се и не сећам) полила ладном водом. У том тренутку мук, па онда смех, још која реченица и отишле бисмо. Е, то је васпитање и поштовање које смо понеле из куће.
Нико нам није сметао, никога намерно нисмо избацивале из друшта, понекад мало јесмо оговарале (па, ко није?), али баш мало. Нисмо биле љубоморне једне на друге. Напоље смо изалзиле ”апа-драпа” и није нам било важно да ли је одећа коју носимо маркирана нити који пудер да натакаримо на лице како бисмо већ сутра биле ”најбоље рибе” на Фесју.
Биле смо деца, дечурлија, сасвим једноставна деца која су добијала и петице и тројке, којима је родитељска реч била амин… А, онда је уследило неко ново време. Сада га проживљавамо као двдесетогодишњаци, али барем имамо чега да се сећамо, а то је ваљда најважније.
Ово је за све моје другаре и пријатеље које и сада волим. Јесте, не седимо на бетону, не играмо се барбикама и не шутирамо на кош, али седнемо на неку од јерковачких клупица, па се испричамо као никад у животу. За то сам захвална прошлим данима, детињству и времену без интернета.
М. Стаменковић, Дневно
