Младе особе које су жељне су знања, љубави, посла и слободе мисли. Желе да размишљају својом главом, а не да им неко намеће своје мишљење. Да ли то имају у својој земљи у којој живе? Очигледно да немају. Свакодневно видимо да купују карте у једном правцу и напуштају земљу. Траже своје парче неба у нечијој туђој земљи, док се над њиховом земљом надвијају црни облаци. Очигледно је да више немају снаге да се боре.
А како да се боре против својих родитеља ,деде и бабе и необразованих суграђана који су постали несношљиво себични и у позним годинама кроје своју судбину, а не будућност своје деце?
Не могу да схвате да њихови ближњи продају своју децу и достојанство за 5.000 дин., литру уља, килограм пиринча и једно паковање макарона. Од исте те деце (које су несвесно отерали из своје земље)траже да им пошаљу новац да би преживели и платили комуналије.
Даме и господо, да би нас млади поштовали морамо да им препустимо да сами кроје своју судбину. Немојте да продајете своје достојанство и да уништавате будућност своје деце. Иза нас је прошлост, а не будућност. То морамо да препустимо њима и да им омогућимо да се боре за своје боље сутра. Када излазите на гласање, питајте своју децу коме да дате свој глас, јер тада гласате за њих. Пензије које примате не дају Вам политичари, већ наша омладина која је у радном односу.
Свакога саслушајте, а по своме радите. Не дозволите да вас проклињу ваши потомци. Да вам сутра нико не изађе на гроб и упали свећу.
Извините што сам себи дао слободу да се на овакав начин обратим грађанима Србије.
Не знам да ли сам писао неписменима или шапутао глувима.
Показаће време.
Милан Јовановић
