Шеф се промешкољио, уз велики задовољан смешак. Сврбело га је на месту где је човеку обично тешко да се почеше ако седи, а он је седео и опет успео да се почеше.
У току је била хитна, ванредна седница Владе после најновијих догађања на граници са оним чудним народом од прекопута.
Ванредну седницу су медији најавили дан раније да би се добило на значају хитности, па је каснила јер се испред његовог кабинета направио спонтани шпалир министара и њихових заменика који су хтели лично, а сви заједно, да му честитају на одлучности.
И седница би почела на време да иза њих нису, ништа мање спонтано, у ред стали и запослени у Влади, па они запослени у другим институцијама, па они што живе у околним зградама…
Помоћ туђе руке
Кад је хитна седница напокон почела, Шеф је дубоко уздахнуо и устао.
И остали су се одмах дигли на ноге и почели да уздишу. Већина се толико препустила том уздисању да није ни приметила Шефа како задовољно чеше стражњицу о ивицу стола.
– Шта би? – упита га најближи, коалициони, министар.
– Је л’ Вас нешто боли? – упита брижно други, много коалиционији министар.
– Ма не. Заправо, веома пријатан осећај. Што се више чешем, то ми је пријатније. Али не могу да се чешем док седим, зар не? – одговори бесно што га прекидају.
– Ако хоћете, могу ја шефе. Знате да сам увек добро чешкао – обрати му се снисходљиво министар из његове партије.
– Туђа рука свраб не чеше. Притом, још си ти млад и зелен да би знао лепо да почешеш. Ниси ни нос научио лепо да бришеш – одговори му Шеф без пардона.
– Ма, да није нека алергија. Знате да сте склони томе? – упита брижно министарка из исте партије која је увек волела да му шаље двосмислене поруке.
– Не душо, није алергија – бесно јој одговори. Није толико био бесан на њу, колико на чињеницу да то чешање ужасно прија, а сталним упадицама му кваре задовољство.
– Да нису случајно варикозне вене ректума и ануса. Знате, данашњи темпо живота, стрес, нередовна исхрана…- упита још брижније, али без зле намере, још један министар из његове партије.
– Могли бисмо да проверимо. Имамо тако добре стручњаке, такве специјалисте… – удахну ваздух, али га Шеф прекину.
– Био сам већ код специјалиста, али правих. У Европи су ме прегледали најеминентнији стручњаци, јасно, све су то моји пријатељи. Сви кажу да није то што си рекао. Није ни алергија, није ни инфекција, није ништа знано модерној медицини.
– А како би и било познато савременој медицини када сте ви посебан, јединствен, готово савршен. Та медицина је намењена обичним људима – одмах ускочи министар који је први хтео да помогне.
Сиромашна рођака
– Тако је, али баш је тако. Додуше, ја не бих био оволико скроман у епитетима према вама као мој претходник. Мора се народу рећи да сте ви нешто посебно, нешто између супермена и божанства – брже боље се укључи још један министар из коалиционе партије и онда, испод стола, да види само тај министар, увуче средњи прст у отворену шаку.
– Какав народ? Немој шалом да се шалиш да било кога о овоме обавештаваш. Па људи ће ми се смејати – зграну се Шеф.
– Управо тако, Шефе. Очигледно има међу нама и оних који, што перфидно, а што отворено руше ваш кредибилитет – јави се онај коалициони министар и свом претходнику, такође испод стола, два пута увуче средњи прст у отворену шаку, а затим и језиком, што је јаче могао, помери образ ка споља.
– Шеф је потпуно у праву. О овоме не треба обавештавати никога, зато што се ништа и не дешава. Па сваком од нас прија да се свремена на време лепо почеше. Ево, ја чим уђем у своје министарство и чим ме салети гомила оног света за које чак и не знам ко их је тачно запослио, такође почнем да се чешем ко нездрав. Ал’ што пријаааа кад ме они чешу – отвори душу још један министар из партије.
– Да прија, стварно прија – скрушено призна и Шеф.
Није ни приметио да му у чешању више не помаже само ивица столице већ и нокти троје министара из његове партије.
– Ма није ваљда, ма није ваљда? – сада је већ побеснео министар из партије на колегу, коалиционог министра.
– Кажеш да не знаш ни како ти се зову чланови кабинета, а када сам ти тражио да запослиш ону моју сиромашну рођаку која сама издржава целу своју породицу, а притом је веома активна у хуманитарном раду, рекао си да сачекам, да није прилика, да ће нас медији прогутати за вечеру.
Коалициони министар је престао да чеше Шефа и веома полако устао и још спорије пришао министру из партије.
– Види овако. Та сиромашна рођака је са тобом у крвном сродству као што сам и ја. Притом, та дама је до сада, само на естетску хирургију потрошила више него што вреди трособан стан у центру наше метрополе, а гардероба јој вреди као још два таква стана. Такође, да не заборавим, већи део њене породице да почне да броји колико пара има, не би завршио за годину дана, а хуманитарни рад дотичне се може видети у скоро сваком таблоиду. А сада извини, имам заиста веома важан посао који не може да чека разноразна трабуњања – министар се окрену на пети како би се што брже вратио да чешка Шефа.
Схватио је да је његово место већ попуњено, па је стрпљиво, да не ремети тишину, стао на крај реда. Сви министри су уредно чекали у шпалиру, да добију прилику да помогну.
У сали у којој се одржавају седнице Владе завладала је пријатна тишина. Било је толико тихо да није могла да се чује ни мува. Неко од министара је хитро млатнуо руком, да не смета.
