Срђан Шушница је културолог, рођен у Бањалуци 1976. Завршио је бањалучку гимназију, потом дипломирао на Полицијској академији у Београду, а након тога и на Правном факултету у Бањалуци. Магистрирао је на Факултету за друштвене науке Универзитета у Љубљани на програму Културологије. Бави се културолошким истраживањима босанских и балканских тема, писањем и друштвеним активизмом окренутим против културе заборава, историјског ревизионизма, национализма и фашизма. Живи и ради у Бањалуци.
Субота, 8. август
Обећао сам данас себи да се нећу одмах сабајле латити новина и нета, и одржао сам. Прву јутарњу срчем уз Врбас у Шехеру, без новина, без фонова, голова и фолова. Тишина врбаског бука за неког је бука, за мене спокој, ријетка константа и спознаја да свијет факат може бити боље мјесто. Још нема гужве на обалама ријеке чије име је славенизирана верзија најстаријег познатог, латинског, имена Врбаса: „Урпанус“.
Сједим тако и контам да су ова дивља ријека, њене седре и одјеци удара дајак-штице у тврдо врбаско дно, уствари једини непромјењени јавни наративи овог града. Једина јавна константа због које се још осјећам Бањалучанином и човјеком. Све остало на обалама је постало српско (шта год то значило), па и оно што никада није било. Чак и Шехер, дио града из којег ће османска култура 16. вијека и балканско-босански мелтинг-пот потоњих вијекова развити модерну Бањалуку, данас носи званични назив „Српске Топлице“!? Чуј то? Низводно од мјеста гдје пијем кафу Врбас ће убрзо очешати насеља Хисете и Чаир на лијевој обали, гдје је мој отац одрастао. Њихов званични назив данас је „Кочићев Вијенац“!? На супротној обали је насеље Мејдан који опет у новосрпској картографији носи назив „Обилићево“.
Сва релативност физичког тока времена којег се тако јако трудимо доживјети сабрана је у токовима ријека, а једина и скоро сигурна апсолута која се зрцали у ријекама је људска глупост и незнање. Све је окренуто наглавачке. Ипак, имам неки осјећај да добар дио данашње Бањалуке није прихватио ове културоцидне називе. Да испод слоја наметнутог пансрпског национализма још тиња отпор.
Присјетим се тако једне ситуације када је чика Тончију, бањалучком мештру за дајак чамце и трке, након дужег времена у посјету дошла познаница. Било је то иза овог рата. Изађе на Тончијеву плажу и зачуди се – Ју господине Тончи, кладила би се да је, када сам прошли пут била овдје, Врбас текао горе? – и показа прстом узводно, гледајући у мештра. Тончи се већ био забавио око дајак-штица, и отпухујући дим цигарете, тихо, лаконски констатовао – Да, да некад је текао горе, сад тече доле.
Много је времена и људских судбина стало и у то питање и у тај његов кратки одговор, и још увијек стаје.
Недјеља, 9. август
И данас сахарско вријеме. Идем на Врбас расхладити се мало и подружити са другарима који су стигли из Новог Сада. Врбаских 18 степени љети привлачи људе као халуцинација. Сједамо у кану, трпамо дјецу и идемо се полако ђирати по лиманима и преливима. Преко пута ронилачког клуба је ситарска плажа, крцата људима. Сунцобрани, шугамани, цика и вриска дјеце надјачавају врбаске брзице. Видим неколико познатих лица, пријатеља, другара из кајакашког клуба, бањалучана који сада живе у Шведској, Ирској или Сарајеву.
Ту ситарску плажу већ дуже вријеме зову „Шведска плажа“, јер љети на њу долазе протјерани Бањалучани када посјећују свој град или родитеље или у пропутовању за Јадран. Бањалучки Муслимани/Бошњаци и Хрвати су уточиште од прогона српских власти 90-тих нашли у другом дијелу Босне и Херцеговине, Хрватској, Америци, али највише у Шведској. Отуд и име плаже. Не знам да ли је ово име резултат спрдања оних који су остали да живе овдје или спрдања на сопствени рачун, али чини ми се да је општеприхваћено.
Плажа је већ сада интернационална. Њихова дјеца су већ одрасли и озбиљни људи. Долазе у свој или родни град својих родитеља са партнерима и породицама. Тако на тој малој плажи можете поразговарати са Швеђанком, дјевојком из Словеније, Еритреје или Либанона, са Нијемцем или Американцем. Љети се са Бањалучанима у чаршију накратко врате и они бањалучки и босански наративи који су некада чинили овај град градом и давали му интернационални шмек. Но, врате се само у приватне авлије, полујавне кружоке и ријетка јавна мјеста. Јавни простори града су већ окупирани негацијом Бањалуке. Ма шта Бањалуке, негацијом свијета! Помислих како ће убрзо јесен још једном отјерати људе у сигурност и извјесност њихових нових домова. Плажа и цијели Шехер ће опет утихнути, а људи ће живјети од прича и сјећања до новог љета. Разапети к’о санџак на ватри.
Окрећемо кану код ситарске џамије и враћамо се низводу, пада сумрак, дјецо идемо гледати звијезде, показаћу вам гдје је Сатурн.
Понедељак, 10. август
Опет сам тамо гдје не желим бити. Надам се да ће то ускоро престати. Проберем мало штампу коју сам избјегавао преко викенда и видим да нова седмица није донијела ништа ново. Само добро позната политичка лудила. Изгледа да оно што избјегнеш на мосту дочекате на ћуприји. Бисер политичког бјеснила протеклог викенда, ипак, је био Вучићев позив на обиљежавање једног дана сјећања на све жртве ратова у Југославији 90-тих. Не знам шта бих рекао на ово.
Можда сви народи бивше Југе и могу и желе обиљежавати заједнички дан сјећања на жртве, али не желе да имају заједничку одговорност за рат за који је ипак политички и технички најодговорнија једна политика, држава и елита, србијанска. Никако брате мили, да увиде и признају да је Београд био војно набилдован до коске. Господар рата и мира на Балкану тих година и формално и суштински. Да је имао обавезу и одговорност да своју моћ искористи како би незадрживи распад заједничке федерације прошао без оваквог крвопролића. А не да руши Вуковар, Сарајево, Дервенту, Јајце, Бихаћ, Сребреницу и небројена села.
Мало цинично, да не кажем сулудо, дјелује позив да сад сви обиљежавамо један дан сјећања на жртве. И то од Вучића и елите која је узбунила Срба ван Србије, организовала их и наоружала и гурнула у пропаст. Историјску и моралну позицију Срба у Хрватској и Босни трампила је за штеке цигара, цистерне горива, телеком, избјегличке колоне, заборав и ово политичко ругло звано РС. Лако је њима сад, послије двадесетгодишње политичке лоботомије глумити миротворца и „фактор стабилности“.
Контам – ма то су све Вучићеви спектакли за домаћу сцену у Србији и РС, гдје га једино доживљавају озбиљно. Када га мало осмотриш са дистанце, својим изјавама и понашањем дјелује да ће сваког часа доживјети неки психички бреакдоwн.
Ма нек’ ради шта хоће само да се кане нас овдје. Не брани нас више Вучићу, изгибосмо!
Уторак, 11. август
Прошло вече смо ишли на роштиљ и дружење код пријатеља. Они су у пропутовању ка Јадрану. Један дио фамилије је потегао из Америке до Њемачке гдје је покупио други дио фамилије, а онда су заједно дошли у Бањалуку, у свој стари дом. Са њима су дошли њихови нови животи и људи са којима га дијеле.
Пола дјеце и људи у авлији прича и разумије босански, фртаљ их само мало разумије и набада по коју ријеч, а фртаљ ама баш ништа. Преко стола се фрцамо њемачким, енглеским, рукама, ногама и наравно нашим језиком. Комуникација је урнебесна, али се сви добро разумијемо. Нарочито око ића и пића. Босански зет Мишел из Њемачке се већ толико извјештио у прављењу бањалучког ћевапа, да размишљам да га сљедећи пут изазовем на ћевабџијски двобој. Потрајало је до касно увече.
Ух, већ су два сата. Звони телефон, кћерка јавља да је прочитала 12 пјесмица из Десанкине књиге „Птице на Чесми“. Већ годинама скупљамо стара издања књижевности за дјецу, „Ластавице“, „Вјеверице“ и друге. Мораћу наградити тај труд. Водићу је на пецање.
Сриједа, 12. август
Ова омора се не може издржати. Два дана смо апстинирали од Врбас, али више не можемо. Послијеподне се купимо и правац на ријеку. Одлучили смо да послије купања, пецамо. Прошле године поплаве и кишетине су од Врбаса правили Ориноко. Нисмо успијели забацити мамац ни једном.
Скупљам прибор по кући, тражим олово, пловке, вежем форпахе, удице. Лудило које те обузме када започнеш ову дјечачку забаву. Кћерка виси за вратом – Ајмо, ајмо, колико ти треба више – нестрпљива је. Такав сам и сам.
Добициклали смо некако до Врбаса на плус 37, а он нас је за награду моментално расхладио. Овакво нешто је богатство имати у граду. Штета што људи то не цијене више. Забацујемо, упетљавамо, распетљавамо, учимо пецати са ролом. Рибе ни за лијека. Нити да се јави. Одустајемо од концепта роле јер је, ипак, прекомпликовано за њу. Враћамо се на концепт пецаљке. Први шуп и хоп, ево врбаске зекице, а онда и друге и треће. Сљедећа лекција ће бити гускино перо умјесто пловка, стара рецептура.
Нисмо ни тако лоши послије годину дана паузе.
Четвртак, 13. август
Звони ми телефон, јавља ми се кћерка. Пита да ли може ићи у кино, гледат’ неки цртић са старијом другарицом из комшилука. Њих двије саме. Замисли молим те, она хоће да иде у кино сама са другарицом. Смијем се, шта ћу.
Присјећам се групних одлазака раје из зграде у кино Врбас, на Мејдану или у старо кино Козара (гдје је сада Мујина ћевабџиница). Гледали смо свашта. Индијану Џонс, Топ Гун, Конана, Рокија. Било је то нетом прије су Бањалуку преплавили видео-рекордери. Први одласци од Борика до Мејдана или центра су сами по себи били доживљај за једног једанаесто или дванаестогодишњака.
Испред кина сцена: ходајући продавци узвикују кикирики-кошпице-сјеменке, одрасли тапкароши се прислањају уз прозорчић билетарнице, довијајући се за карту више и чекајући задњи воз да „жртви“ увале карту по већој „ласт минуте“ цијени. Окуражене групице старијих дјечака по огради и ћошковима као меркати погледом дочекују и прате посјетиоце. Праве се главни, како смо тада говорили. Прилазе када спазе млађе клинце којима би могли мало претрести џепове у потрази за ситнишом или кино-улазницом. Имаш цигару? – питају иако знају да их немамо. Имаш вишка карту? – и на крају кад те окруже – Имаш ли пара? или – Дај нам карту за кино!
Али, и ми смо увијек ишли чопоративно са неким старијим, па је некада знала настати и добра гурка и туча. Јаданпут, двапут сам и фасовао по лабрњи, али чујте то је све ишло у пакет аранжман одрастања тада. Послије пројекције, излазиш из оног мрака и требати пар тренутака да се привикнеш на свјетло. Увијек сам бивао изненађен са снагом мрака у којој смо гледали филм. Тај успаван и успорен излазак на свјетлост дана још увијек памтим као задње чулно искуство сваког филма. Тренутак када кино магија престаје и улазиш у реал лифе. Ако си остао шта дужан или недоречен оним мангупима што су те спопадали прије пројекције, можда ћете дочекати на излазу. Ако је филм био нека шора-мара „Б“ копродукције са Брус Лијем, нафурани клинци би на изласку из кина опонашали кунг-фу покрете и залетали се једни на друге, као орози. То је стварно било забавно. Била је то једна од авантура одрастања.
Кћерка је с друге стране жице, чека мој одговор и говори ми о цртићу који ће хоће да гледају. Знам да је испред кина неће дочекати ни тапакроши, ни групице клинаца, већ гомиле брендираних грицкалица, Кока-Кола, билијар, машине за игру, 3Д модели анимираних и филмских јунака. Кажем јој да слободно иде и да се пази. Али, не рекох чега, људи или индустрије забаве. Не знам ни сам, рећи ћу јој други пут.
Петак, 14. август
Неки дан је била киша метеора која за нас овдје генерално долази из правца сазвијежђа Перзеј, па су тако и добили назив Перзеиди. Нисам спремио листу жеља. Нити позицију за гледање. За моју жељу довољно је да падне и једна падалица, не мора киша. То вече смо, ипак, претраживали небо и пронашли смо Сатурн. Жућкасту тачкицу на јужном небу која се провлачи међу врховима шехитлучких четинара на хоризонту, а онда се лагано издиже у вис.
Вечерас би могли понијети двоглед и шарати небом. Путовати на замишљене свјетове, у далеке земље. Ух… колико посла, а ја пишем дневник.
Још мало и бићу слободан. Уистину слободан.
