Драги моји, какво је то време нама стигло?
Аууууу!!!
Нема снега, нема ни кошаве. Добро, није да ми баш недостаје на минус десет да ми дуне кроз кости хладан ветар и покуша да ме однесе као онај торнадо у „Чаробњаку из Оза“, али зима је, а не видех још ни залеђену бару, док смо прошле године могли до пола Дунава пешака доћи и ми непливачи.
Јесте лакше када не морам излазити из куће обучена као нинџа, са свим реквизитима, али ко би о томе обавестио оне вирусе што нас из прикрајка вребају?
(илустрација)
Дошло је време да једино на њих имамо попуст, па ако нахваташ један вирус, други дођеса попустом, а трећи гратис, па још и позове своје другаре бактерије и ето весеља. Скочи температурица и нема потребе трошити струју, све се може скувати на челу. Замагли се све пред очима и онда ове предизборне активности, о којима нас тако ревносно извештавају путем телевизије, изгледају некако лепше, јер их гледамо кроз сан и грозницу оних 39 са нешто, а не кроз страх и дрхтање, о којима нам приповеда Кјеркегор. И тако ошамућени скоро па да и поверујемо бајкама којима нас шармирају сви они краватирани у оделима којима цена превазилази месечна примања грађана за чији глас се они тако срчано боре.
Како уши заглуну само можемо видети, мутно, како машу рукама и слажу фацу озбиљних људи, па када утонемо у окрепљујући сан можемо имати и ноћне море мргуда, који нам прете рукама и јуре нас да заокружимо баш тај неки број на папиру, који је све дужи и дужи.
Тако исцрпљени од температуре, преплашени разним крицима и гестикулацијама говорника из кампања, крећемо пут амбуланте или Дома здравља, рачунајући да смо ваљда са том температуром хитан случај, иначе ако нисмо заказали можемо само проћаскати са познаницима и нахватати још који вирус у чекаоници надајући се да ћемо можда бити примљени до краја смене изабраног лекара.
(илустрација)
А лекари прегледају као на траци. Пуна чекаоница слинавих, кијавичавих и измучених људи чека на двоје у смени који раде и који фактички толико људи тешко да могу и стићи прегледати, али Закон о забрани запошљавања у државним установама је ту и нема више да се ширимо и имамо три или Боже сачувај четири лекара. Ма ајде сад, што смо грамзиви. Не, већ ће то двоје радити док на нос не буду пали, а остали нека однесу своје дипломе буџетских студената гратис у Немачку, Норвешку или неку другу земљу. Шта ће Србину лекар, их, бре, имамо ми старинских лекова, па ко претекне претекао је, а остали – нека то буде одабир „вишњег“ из већ неке канцеларије.
Када коначно стигнемо на преглед, срећни, јер је и нас Бог погледао овај пут, и уђемо у ординацију погледају нас уморне очи лекара, који је можда успео на скраћеној паузи бар кифлу да поједе и запитам се тако често да ли ћу морати пре ја да помогнем лекару ако ту колабрира, јер није стигао јести.
Ипак, жилави су наши лекари. Њима је ванредна ситуација редовна појава и више и није ванредна.
Препише доктор шта сме по најновијем закону и протоколу, па како нам буде. За половину рецепата треба учешће, за другу половину рецепата се плаћа пуна цена, те ако неко хоће да оздрави нека понесе пун новчаник и заборави како изгледа ручак.
И тако кијавичави, кашљући дубоко, онако пушачки, дишући на шкрге, јер је нос одавно престао са радом и отишао на паузу, тресући се од температуре и мањка кисеоника, крећемо пут кући уз погледе на разне плакате са којих се смеше лица преизборних шармера, истих већ годинама, и у таквом бунилу помислимо: „Ма, можда стварно овај пут буде боље?“ – до првог презнојавања.
Ваш „експерт“ за правила Неда
