Људи често кажу да, у пренесеном смислу, живимо у блату. Не мисли се на муљ, већ на друштво и време у којем живимо. Блато и смрад фекалија само су слика загађене друштвене околине у тренутку када се прикривају врлине људи, а јасно виде њихове мане и осећа смрад светог егоизма.
Око нас наизглед свуда блато, смрди на тамјан и сумпор. Ваљда то набацивање трулежи и блата, свакодневно понижавање памети, подцењивање поштеног и доброг треба да бисмо схватили вредност чистоће. Али политичке чистке нису и прочишћење.
У Гроцкој политика заудара, политичари су интелектуално испод просека и досадни, а морално проблематични. Основе друштва изједа црвоточина.
Наизглед се све може прекрити новом бојом и позлатом, али испод листића злата царују термити и трулеж. Чека се стврдњавање блата и олакшање кад млаз воде уклони све то. Не чека се ни револуција ни пропаст, чека се да временом блато испуца, да се навикнемо на смрад и радујемо тренуцима кад мислимо да нам је то помогло и да смо прочишћени. Ништа се не треба мењати, али све изгледа боље, као кад се прво намажемо, па исперемо блато.
Питам се како ће се напредњаци у Гроцкој ослободити својих паразита, покварењака или једноставних будала?
Лепо. Нека се припреме Александар Рајковић и Мирољуб Јевтић. Ствар је једноставна. Председник Гроцке одавно је кренуо у сечу кнезова, његових најближих сарадника. Чим неки сарадник почне да интелектуално или на било који други начин штрчи, ту је оштра сабља дахије Пантелића. Ма колико се трудили да будемо нормални, увек су ту негде нађе нека будала ,која сама својом појавом изазива промене у нама.
Понашање будала нас чини да се осећамо глупима зато што смо добри. Када ту особу често виђамо, временом се наше самопоуздање урушава, осећамо се безнадежно, уморно, тужно и депресивно. Мислим да то знају већник Рајковић и помоћник Јевтић.
Жељко Маторчевић
