Појавио се, својевремено, ниоткуд, у централи ЈУЛ-а, с косом дужом од Мирине и идеалима већим од Совјетског Савеза.
Што би Перица из „Варљивог лета“ рекао: „Звао се једноставно – Александар Вулин, мирисао је на Че Гевару, равноправност и празан бурек“.
Много је уранака и Празника рада прошло од тада, и даље се зове исто, само што знатно другачије и скупље мирише, косу је свео на јапијевску меру, идеале на габарите фирмиране актовке, а жар „борбе“ за радничка права, баш као и жар оног фалусоидног споменика „вечне ватре“ на Ушћу, на пламичак који је ветар одавно угасио.
Додуше, сад се за сужње и оне које мори глад бори кроз институције система, како се то популарно каже, као министар рада, запошљавања, социјалне политике и још неколико непостојећих категорија, трудећи се да му сваки дан буде 1. мај, односно уранак – да урани у спа центар, на базен и у теретану. Заиста – социјалних случајева готово да више нема – све их је упослио да зарађују помоћ која им следује. Они му узвратише с песмом на уснама: „Хвала теби, о Вулине Ацо, ти радничка из спа центра фацо!“
Нема сумње да ће и овог 1. маја уранити да буде уз свој народ, уз роштиљ и ражњеве, на слободарским пропланцима, како би кроз прозор службене макине, у везицу младог лука одржао говор којим може нахранити хиљаде гладних:
„Док сам ја министар рада, радничка класа и остале апстрактне категорије немају због чега да брину – ја ћу се давити у дубинама џакузија, али ви ћете пливати по мирној површини демагогије! Нек мене боле масаже и третмани – радника неће, обећавам! Но пасаран, журим на бјути третман! Да нам живи, живи министар за рад!“.
М. Меденица, АЛО
