…Време је, дакле, од изузетне важности, јер нико пре твог прадеде није знао за већу брзину у живом свету од коња, или максимално гепарда, уколико је живео у том подручју где обитавају гепарди. Већа брзина није постојала, па је и снага била лимитирана, а са тим силним ограничењима су и могућности проживљавања живота биле у границама изводљивог. И тако много, много дуго. Промене су почеле са струјом, али враћам се поново на време.
Замисли да су генерације и генерације (и генерације) живеле са истим могућностима које намеће природа. Они су били под утиском да је све то вечно, јер се суштински није мењало ништа, сем свести појединаца, а и то само уколико су живели у другачијим условима од својих претходника. Појам вечности им је био близак и управо су то искористили сви они који су хтели да се поставе изнад других. Преко религије, наравно.
Све у име вечности, све у име свих појмова које је требало вечност да означава, и потпуно јасно, све у суперлативу. Увек најбоље, увек најлепше и увек нај-нај-нај- уколико за свог века испуниш услове који су ти постављени да би ушао у то одабрано друштво које просто не зна у вечности шта да ради од ванредне милине. Многи су се посветили религији из разлога што су желели да доминирају над другима, али не у вечности, већ у овоземаљском животу. У времену свог бивствовања. Проста је математика у том смислу. Посветили су се религији да би што лепше, лакше и удобније живели. Немој да будеш у заблуди да су заиста имали било какав осећај према вишој сили, или да су чак и видели, чули или на било који други начин доживели бога, божанство или неку другу вишу силу. Не, они су видели у религији средство за удовољавањем својих потреба, прохтева, својих жеља и често и болесних фантазија. Тако су настале религије, а и данас нису другачије, јер појмови религије и вере нису ни слични, а ни издалека исти. Доминација је била од суштинске важности, а ни данас није много другачије, али са променом услова су се променила и средства.
Дакле, потпуно несразмерно (често и насилно) ширење разних религија своју идејну подлогу је имало у појму вечности, а тај појам је имао свој темељ у сталности услова живљења, тј. у недостатку промена. У сврху доминације су користили апсолутно све што чини људско биће и његов начин живљења. Од крајње физичких потреба и телесних процеса, преко размишљања и осећања, па све до стања духа у ком се неко налази, речју све. И све је било у име више силе која је сама по себи вечност, па су тако људе приморавали да чине оно што одговара мањини која се обучавала да манипулише у име овог или оног бога, или богова. Међутим, та врста манипулације није одувек била пријемчива обичном човеку, па су настале државе, а са њима и владари најразличитијих врста.
Али, они су јасно схватали да се људима лакше манипулише преко религије, те су је често прихватали и били врло блиски са разним великодостојницима разних цркви. Тај прилично неприродан спој је у име вечности, себе проглашавао јединим од више силе постављеним, па су се тако и понашали. Људи другачијег поимања живота су често и упорно били скрајњивани, па и убијани, а они који су имали понеки таленат су знали да постану уметници (којима се праштало што обичном човеку није), или научници који су у оквиру постављених услова испод жита спроводили неки другачији режим живљења. Све се то наравно дешавало под будним оком оних „вечитих“ који су понекад знали и да буду попустљиви, али и та попустљивост је често била само израз нечије потребе да у очима других изгледа као великодушан и мудар, што би онда користио у њему знане сврхе.
Кључна реч је власт. Али, не било каква власт, већ власт у име вечности, што значи узвишена и неподложна доказивању, већ стална и непроменљива. Ако си којим случајем православно крило хришћанске религије погледај само називе које користи религијска установа коју неки зову црква и која су узета из дела „О небеској јерархији“ наравно „светог свештеномученика Дионисија Аеропагита“ који је наводно био ученик опет „светог“ Павла. Та хијерархија је иначе подељена на три сфере, а које су то се види из самих назива анђела по чиновима. После серафима и керубина ту су (сад обрати пажњу) „пријестоли“, па затим „господства“, па онда „силе“, па „власти“, па „врховништва“, па се тек у трећој сфери појављују арханђели и анђели. Да не бих сад постављао оно дечје питање „ако је бог свемоћан шта му онда треба све то?“ прећи ћу на јасну сличност у називима.
Да ли мислиш да је та сличност случајна, да су називи у недостатку креативности просто преузети из црквеног речника, или је то само још једна манипулативна радња да би се људи држали под контролом и то преко „вечитих“ закона, дакле правила која ће „најбоље“ да заступају овлашћена лица која су се окитила тим називима да би веза била што чвршћа у очима обичног човека. Јер, једно је ударити на човека, али ако удараш на власт, господство, силу или врховништво ти удараш на анђела, бестелесно божанско биће и не да не оде у лепу вечност, него ћеш да одеш у пакао. Све у свему, најебао си тамо негде и то заувек, а ови који те цеде овде као дреновину, јер су све остало већ исцедили, ће и даље да уживају у овоземаљским лепотама. И то вечно.
Е, тако су они то замишљали и јасно је да су под утиском тог пре свега временског појма „вечност“ изградили себи царства у која обичан човек нема никаквог приступа. Тако је било тада, а ни данас није много другачије што се њих тиче, јер њима је потпуно неважно што то није истина, а колико им је свеједно се болно јасно види ових дана, на почетку опет хришћанског рачунања времена, дакле на почетку двадесет и првог века…
Наставља се…
Освалд Томовић, Гл. и одговорни уредник Konkretno.co.rs
