…Управо ту се налази грешка која није само логичка, већ и животна, а често и погубна по човека. Религије и разне демагошке бирократије су и те како свесне да је њихово време на заласку, али се и даље упињу из све снаге, пошто појам технократије на овим просторима није ни близу тако јасно превладао као што се то десило у неким земљама западне хемисфере и далеког истока.
Битно је да се нагласи на овом месту да то нису ни приближно све основне гране разних људских глупирања, већ само основе на којима су две највеће изникле. Наравно да ће сваки архивар знања и разни надризналци свега и свачега одмах да заскоче све ово што сам досад у овом тексту написао, али не треба да се заборави да они често нису ништа друго до слуге разних вечности и њхових огранака, а онда се десила струја.
Појавили су се аутомобили, авиони, бусеви, возови и друга превозна средства, појавиле се телевизије, радија, па пејџери, па телефони, па сателити, па интернет, па мобилни телефони, па разне џиџабиџе и дрндамоље које су потрошна роба, ван вечности, ван истоветног начина који се преноси с колена на колено. Технички и технолошки напредак је довео до промене схватања ствари. За мање од сто година свет се променио више него за све време откад постоји, а са променама су дошли нови појмови, нова схватања и „вечне фирме“ су почеле да губе свој утицај, јер је било очигледно да су све време своје постојање базирали на лажима које су често биле производи разних халуцинација и дрога и лудила које су проглашавали чудима и сличним срањима. Међутим, колико год да одвојиш неког ко је свестан да је на лажима градио своје постојојање од лажи, он ће се и даље борити за незаслужене привилегије, јер иако зна да чини оно што би по сопственом мерилу означио као зло он неће да престане, јер му луксуз који му то зло доноси исувише прија да би га се одрекао. Тако су се „вечни“ претворили у најгори отпад од човечанства који сада више не обитава у вечности, већ у име непостојећих појмова преко материјалних средстава држе своје позиције. До јуче омрзнути среброљупци су сад њихови највећи идоли, па гледају да их премаше у свему. Ако у данашњем свету постоје демони из вечног пакла они са великом сигурношћу носе мантије и одела.
Очигледно је постало само једно, а то је незасита потреба разних „радника за вечност“ за луксузом кога се не боје у поређењу са чињеницом да тиме продају душу оном истом ђаволу против кога се тобоже боре, онако декларативно, али га у стварности прихаватају из све снаге, јер сва њихова просеравања о манихејству и сатанизму спроводе управо они на најгори начин. То се без државних органа који се као брину за добробит народа ради са невероватном лакоћом и безбрижношћу. Док народ грца, док се људи муче често болестима које су последице њихове бескрајно бахате и ничим оправдане владавине, док се деца бију за телефоне и патике које су они прогласили статусним симболима, дотле они уживају без икакве гриже савести, јер је и немају. Бездушна су то говна, потпуно отуђена од човечанства, људскости и природе, зли су у највећој мери и слуге су. До пре сто година су били слуге неке вечности, а сада су слуге новца. Само су заменили господара, али и даље раде оно исто што су чинили и раније. Уништавају живот ради својих ситносопственичких задовољстава. Дакле, време је битно.
Твој прадеда је мислио да не може другачије него да писмо у далеке земље путује најмање месец дана, ако не и више и кад је решио да прати писмо он га је сачињавао у складу са основном чињеницом да писмо дуго путује, а ако и стигне одговор, тај одговор би најраније стигао у неко друго годишње доба. Узимајући у обзир да је све то под капом вечности, он није бацао речи, већ је пажљиво састављао писмо, реч по реч, размишљајући и о реакцији читалаца писма и о томе да их којим случајем не одврати од себе, јер да је то хтео не би ни састављао писмо, већ би их, у случају да је то могуће, састављао шаком у главу.
Водио је рачуна о томе шта пише и говори, како се коме обраћа, јер није хтео да оде у вечност нерашчишћених рачуна, па ако је неком и наудио, чинио је то са пуном свешћу о томе шта је урадио, јер је сматрао да је управо то тај неко заслужио. Понављам, време је од изузетне важности.
Разлика између ранијег времена и данашњег се не огледа у протоку самог времена, већ у човековом схватању ствари око себе и у себи, јер једина права промена се десила ту – у човеку. Оно што је омогућило брзо и лако споразумевање међу људима и лакши и удобнији живот није утицало на природу, јер јесен је и даље после лета, а пре зиме. Оно што цвета није почело под утицајем човека да цвета у неко друго годишње доба, нити лишће да опада кад треба да расте, али човек и човеколика бића су променила своје схватање света.
Данас није исто као јуче, а како ће да буде сутра не зна обичан човек, јер се промене дешавају све брже и све су веће. Некада основни градивни појмови као што су “вечност” и “савременост” су се под притиском околности променили, или скроз изгубили своје право, староставно значење и питање више није да ли неко жели или не жели то да прихвати као чињеницу, већ је питање на скроз другој скали од схватања или несхватања. Исти они који су до јуче све радили у име вечности данас све раде у име Мамона (идол неке друге религије који је у хришчанству проглашен демоном до самог ђавола), не говоре и не раде случајно то што раде. Не бркају случајно лажи са истином стварајући полуистине, не подваљују и не краду случајно, на убијају случајно, не разбољевају случајно, не претварају људе у полуписмену стоку којом је лако манипулисати случајно, него све то, и много више од тога, раде врло смишљено и без икакве сумње у себе…
Наставља се…
Други део- О вечности и власти
Освалд Томовић, Гл. и одговорни уредник Konkretno.co.rs
