Лепота незнања је богомдана уживанција и препоручује се сваком хуманоиду да је што чешће упражњава зарад растерећења свог дигестивног тракта. Тако некако би могла да се опише медијска сцена земље Србије. Са друге стране не треба занемарити ни моменат спојених судова који између ушију потписника ових редова изгледа као систем спојених рупа.
Да бих, драгом ми читаоцу, приближио ту идеју треба само замислити рупу. Било какву, било где – просто рупу. У тој рупи се налази неодређени број људи и сво њихово знање и незнање се своди на оно што добију од информација од оних који седе на улазу рупе. Власници рупе удељују информације у складу са тренутним потребама, али их исто тако и ускраћују. Рупа.
Али, та рупа је заправо само једна од многих рупа и на сваком улазу седи нека екипа која дели или ускраћује информације и тако долазимо до тога да у једној великој рупи има много малих рупа у којој има још мањих рупа и све мањих и мањих и на крају остаје рупа са само једним човеком у себи и тај нема појма ни о чему. Е, тај је срећан и ужива бескрајно у уводном растерећивању свог дигестивног тракта.
Ако ту исту ситуацију погледамо из другог угла онда видимо да на улазу сваке рупе седи неко ко зна више од онога у рупи, али мање од онога који седи на улазу његове рупе. А и тај зна мање од онога што седи на улазу његове рупе и тако се хијерархијски пењемо до оних који знају много више о свему и свачему, али истовремено морају да одлучују о томе које информације могу или морају да проследе, а које треба да прикрију, или да потпуно обришу, да не би стигле до неке од рупа. Тако отприлике изгледа медијска сцена у нашој, а и у многим другим земљама.
У зависности од тога на ком делу света се налазимо имамо увек неку екипу која је баш ту најглавнија и одређује које се информације шире, које крију, шта се пропагира, а шта брани. Иако су културолошки утицаји који провејавају овим просторима прилично свестраног порекла држављани Србије се рачунају као једна од рупа у западној хемисфери. Јесте да су то Словени за које се рачуна да им је матица у ствари Русија, али се они не налазе нити близу матице, а посредством многих чиниоца често и немају неке претеране везе са њом. Дакле, рупа на чијем улазу седи екипа са запада.
А као главни актер запада се рачуна једна бивша британска колонија, која је насељена свим и свачим и која своју шареноликост рекламира на сваки начин. У томе им у великој мери помажу све западне земље и по многим питањима сарађују. Понекад се по неким питањима баш и не слажу између себе, али углавном су им интереси заједнички како по питању трговине, тако и по питању ресурса, па се често као милосрдни анђели у знак миротворства удруже и бомбардују неку земљу, или помажу сепаратистичке покрете, или директно нападају оне које не сматрају својим сарадницима медијском агресијом, која се иначе у не тако давна времена звала „психолошки рат“. Медијски сервиси ове земље су се или угасили попут ТАЊУГ-а, или су продати попут Б92, или су скрајнути попут Студија Б, или су просто наместо старих и олупаних медијских кућа постављене нове.
Те „нове“ наравно не би биле занимљиве кад не би биле другачије, па тако сада имамо директни пропагандни програм западне алијансе преко Н1 телевизије која „…Представља регионалну подружницу, односно екслузивног партнера канала ЦНН Интернатионал…“ (Wикипедиа), а коме то не одговора, јер можда сматра превише сувопарним њихов начин извештавања има и ВИЦЕ и доста локалних телевизија, па и оних са „националним фреквенцијама“ које упорно испирају мозак држављанима Србије својим беспоштедним понављањем пропагандног програма запада који у многим случајевима има изглед психолошког експеримента над масом која се зове држављани једне суверене земље (која то одавно више није).
Шта ће нам онда Тањуг, или мозак уопште, када и онако добијамо све што нам треба у порцијама, које је неко израчунао, да нам је довољно да не би вирили ван ивице своје рупе? И зашто би просечни држављанин ове земље уопште имао информацију о томе да се у јужном кинеском мору на коралним стенама гради огромна кинеска војна база, јер је Кини дојадило да се стално врзмају којекакви кретени њиховим морем? Нема везе што преко западних медијских кућа као што су Реутерс, ББЦ, ЦНН и многих других милосрдни чувари светског поретка говоре о томе да је деценијама нерешена ситуација близу ескалације која би могла да доведе до трећег светског рата. Појавила се та вест на кратко и у нашој рупи, али је попут тражења ушура једног атеничког џибера тим истим Кинезима (што је изазвало дипломатски скандал) потонула и нестала у најкраћем временском року. Свеједно су Кинези одлучили да великим корацима умарширају у ту нашу малу земљу да би започели свој евроазијски пројекат разраде некадашњег пута свиле до глобалног феномена.
Али, зато сада имамо Н1, а и остале „домаће“ медије које нас упорно убеђују како је нама добро, никад боље, из све снаге најбоље, просто еуфорично оргазмички.
Нама не треба ни информација о космодрому „Восточни“ у области Амур (за који се тврди да треба да одмени чувени Бајканур) који често обилази председник Руске Федерације господин Путин, јер се област, вид’ случајности, граничи са оном истом Кином која гради огромну војну базу у свом Јужном мору зарад заштите својих интереса.
Дакле, чувари српске рупе су одлучили да нама информације о изузетно великој опасности војног сукоба међу земљама са нуклеарним наоружањем које би могле да доведу до трећег светског рата, па и до уништења планете, нису потребне. Ништа нама од тих информација не треба, ништа сем њиховог пропагандног програма и разних ријалити шоуова увезених, вид’ још једне случајности, са тог истог запада. Као и свакодневно величање жвалаве битанге.
Јер, живимо на западном Балкану, у западној хемисфери, под директном командом њихове алијансе која поставља, смењује, одузима и додаје. Нас не треба да занима ни што је легализована марихуана у рекреативне сврхе у Мексику, земљи од тричавих сточетрнаест милиона становника (по попису од 2012.) и што је легализација марихуане најубрзанији светски тренд у последњој деценији, јер фармацеутска индустрија са запада још увек није потрошила старе залихе својих експерименталних лекова. И да не бих сад поштованог читаоца замарао претераним ређањем „бескорисних“ информација одо’ да се акам по својој рупи.
Oсвалд Томововић
